Pošiljka

Sve porodične fotografije gospođa Spasenija čuvala je u nekom starom neseseru. Ona je prvi put fotografisana sa svojih šesnaest godina. Ovo je podatak koji bi danas šokirao devojčice od šesnaest godina, ali na svu sreću šanse da će neka šesnaestogodišnjakinja pročitati ovu priču su skoro nikakve pa prema tome otpadaju razlozi za našu zabrinutost za pomenute, današnje devojčice. Na toj fotografiji Spasenija je imala razdeljak, dugu kiku preko levog ramena, belu kragnu od košulje koja je virela iz džempera, crne ili neke tamnije boje. Budući da je u pitanju crno bela fotografija tadašnji fotograf je crvenom bojicom dodao malo rumenila na obrazima i usnama Spasenije. Sledeća njena fotografija je sa njenog venčanja. Ona i njen suprug Pavle. Zaljubljeni, naslonjenih glava jedne na drugu i zamišljenih pogleda. Zatim fotografija sa istekle lične karte. To su njene fotografije do trideset godina. U tom neseseru su se nalazile fotografije i njene dvoje dece, svega nekoliko, pet ili šest Pavlovih fotografija, budući da je on ipak obišao svet. Služio je vojsku kao graničar i radio je na izgradnji pruge u omladinskoj radnoj akciji. Bilo je tu slika i njene braće iz vremena kada su služili vojsku.
Pored fotografija otrcan neseser je čuvao i razglednice. Spasenija je dobijala razglednice od komšija i nekih rođaka uglavnom u letnjem periodu. Pozdravi sa mora. Gledala bi dugo u fotografiju sa razglednice i ujedno bi se i plašila i divila toj beskrajnoj plavoj vodi. Stidela se pomisli da ona nekada ode na more. „Juuu, daleko bilo...“, kikotala bi se sama sa sobom, Spasenija.
Razglednice i pisma sa fotografijom ili bez nje donosio bi poštar. Nekada biciklom, kasnije motorom, zimi po snegu pešaka. Zato je Spasenija volela poštare. Donosio bi radost u njen dom. Zato bi poštar uvek bio lepo ugošćen od strane Spasenije. Slatko od dunja sa mlevenim orasima, kafica i ljuta rakija od šljive iz male rakijske čaše.  Ponekad bi se našle i kiflice sa džemom ispred poštara.
Najviše su je radovala pisma od Pavla iz vremena kada je služio vojsku i kasnije od sina Dejana, takođe kada je služio vojsku.
Dok je Dejan bio na odluženju vojnog  izbio je rat, pa se poštar više nije čekao sa euforijom kao ranije. Spaseniju bi hvatao strah od mogućih loših vesti svaki put kada bi ugledala poštara na kapiji. Sa druge strane, tu je i drugi sin, Saša, koji bi mogao da dobije poziv za regrutaciju. Na sreću, Dejan se vratio nepovređen iz rata, a Saša nikada nije dobio poziv za isti. Međutim, poštar se više nikada nije kotirao tako visoko u očima Spasenije kao što je to nekada bio slučaj. Stigla su posleratna loša vremena, penzija je kasnila, a kada bi i stigla bila bi mizerna, računi su sa druge strane rasli i dešavalo se svašta nešto negativno. Vi, dragi čitaoci dobro znate o čemu sada pričam kada smo već isključili varijantu da će šesnaestogodišnjaci i oni mlađi čitati ovu priču. Poštari koji su bili zaduženi za reon u kojem živi gospođa Spasenija, više nisu jeli njeno čuveno slatko od dunja sa mlevenim orasima, nisu pili njenu kaficu, a rakiju i kiflice neću ni da spominjem.
Budući da se vreme menjalo i da su pisma i razglednice izašle iz mode Spasenija je od poštara mogla da očekuje samo neki račun ili opomenu a nisu joj strane ni kazne koje je dobijao njen unuk zbog saobraćajnih prekršaja. Neseser se više nije punio. Viđala ga je jedino u časovima kada bi je nadgrizala usamljenost i nostalgija ili kada bi tražila nešto drugo pa bi slučajno nabasala na njega u fioci od vitrine.
Vremena su se menjala, poštari su se smenjivali, a njihova popularnost je bivala sve manja. Nisu samo domaćini kuća nekada bili srećni što vide poštara. I poštar bi bio srećan što vidi drago lice koje je  obradovao i koje će ga širokogrudo ugostiti.
Prvi poštar gospođe Spasenije zvao se Dragiša. Zvonce tada još nije krasilo prostor pored spoljašnjih vrata pa bi Dragiša još sa kapije pozvao: „Spasenija!“, i ona bi se za par trenutaka pojavila na vratima. Njega je zamenio poštar Dragan koji je takođe brzo postao prisan sa ovom domaćinskom kućom. On nije pozivao Spaseniju već je izgovarao prezime domaćina kuće. Spasenija i Pavle su Kovačevići.
Treći poštar bio je Nebojša. I to je poslednje ime poštara koje je Spasenija saznala. On bi pozivao sa kapije „Domaćine“ i onda bi eventualno zazvonio. Sa njim je popularnost poštara počela da opada. U početku bi Spaseniju čekao veoma kratko i skoro nikada nije koristio zvonce, koje se tada već nastanilo na prostoru pored spoljašnjih vrata a kasnije, kada je izbio taj nesretni rat morao bi da prilegne na zvonce. Spasenija je stajala neodlučna u hodniku boreći se sama sa sobom.
Sa novim poštarima Spasenija ima samo službeni odnos. Jedan novi, mladi i usukani, kako ga je inače nazivala, doneo je jednu pošiljku. Beli koverat. A na njemu ime njenog muža Pavla. Račun nije. Kazna neka? Plašila se i nije otvarala koverat. Tražila je pogodan trenutak da to uradi, tražila je nešto, a da ni sama nije znala šta: „Možda su nas tužile komšije zbog kokošinjca. Ona veštica se žalila onoj drugoj veštici da joj moje kokoške smrde pod prozorom. Mada, te koverte iz suda su valjda plave. Ali to je bilo nekada. Možda su sada u belim?“ Krila je kovertu čitavog dana u kecelji, bodreći se da otvori isti, ali to nije učinila. Noć je provela prevrćući se po krevetu i razmišljajući o sadržini pošiljke. Ujutru je stavila koverat na sto u dnevnoj sobi i otišla da skuva kafu za nju i njenog Pavla. Pavle se dugo nije pojavljivao u dnevnoj sobi ili se Spaseniji samo tako činilo, budući da je željno iščekivala momenat kada će on otvoriti pošiljku. Spustila je kafu pored koverte i žurno se vratila u kuhinju. Pavle se pojavio. Na njegovo pitanje kakvo je to pismo na stolu, ona se pretvarala da je zauzeta poslom u kuhinji i da ga uopšte ne čuje, mrmljajući pritom kroz zube kako od posla ne može da stigne ni kafu da popije.
Pavle je otvorio koverat. Spasenija nije disala. Krajičkom oka je posmatrala kako Pavle pažljivo cepa koverat i kako vadi njegovu sadržinu. Pogledao je u tu sadržinu, odložio je na iscepan koverat i nastavio je da srče kafu i da gleda u upaljen televizor. Spasenija je pokušala da pronađe zabrinutost na izboranom licu svog muža. Nije bila sigurna da li je vidi. Radost takođe nije mogla da vidi. Nervirao je u tom trenutku. Budući da je popio kafu i da emisija o algama na televiziji nije bila zanimljiva za Pavla, on je izašao iz dnevne sobe. Spasenija se prikrala ispijenoj šoljici i tada je konačno bacila pogled na sadržinu pošiljke:  „Dragi penzioneri, dovoljan je samo vaš penzioni ček i pristanak i novi aparat za merenje pritiska biće vaš po sniženoj ceni. Ima nekog ko misli na Vas.“