Poslednje poglavlje

Poslednji sati te subote šepali su niz ulicu kao gladni, ničiji psi. Ostaci zimske vojske u povlačenju, otarasivši se ranjenika i nepotrebnog ratnog plena, bežali su bezglavo preko planine, gonjeni toplim, južnim vetrom i mirisom prvih šafranika u baštama. Sve to je video jednim pogledom i udahnuo jednim gutljajem tišine,  stojeći na vratima hirurške ambulante. Želeo je da veruje svom dobrom prijatelju, lekaru, hirurgu koji ga je operisao, da ovo neće biti poslednje proleće za njega. Želeo je da  veruje da će još koji put imati priliku da o praznicima i rođendanima zagrli neke drage ljude. I da će imati dovoljno vremena da završi roman koji je pisao, za nju.  Izašao je iz bolnice, seo u prvi taksi koji je ugledao i vozaču dao papirić sa adresom. Taksista je promrmljao nešto sebi u bradu i okrenuo vozilo, podozrivo zagledajući svog putnika. Ugledavši slušalice u njegovim ušima slegnuo je ramenima i nasmešio se s razumevanjem. Ovaj ga neće gnjaviti ni politikom ni fudbalom u toku poduže vožnje koja ih je čekala, zadovoljno je pomislio i odvrnuo ton radija na vrlo glasno. Slavko je sedeo na zadnjem sedištu i prebirao po telefonu. Ova je poslednja kontrola dala odgovore na neka njegova pitanja lekarima. Niko mu pre tri nedelje nije mogao sa sigurnošću tvrditi kakve će posledice imati operacija. Jedino u čemu je konzilijum bio saglasan, bila je hitnost intervencije. Sada, dvadesetak dana od operacije, vraćao se kući s konačnom dijagnozom i s gomilom recepata za lekove koje, znao je to, neće uzeti da pije, osim možda kodeina, da bi izbegao kašalj i suvišne bolove.

Stali su, kolona je na semaforu bila prilično duga i dok je taksista pevušio neki šlager, on je zainteresovano gledao prolaznike. Neki golobradi dečaci su se glasno smejali na pešačkom prelazu, dobacujući  devojkama u kolima ispred.  Jedna je starija žena s mukom obuzdavala svog  crnog labradora koji je hteo da trči . Majka i dve sitne, plavokose devojčice jele su kokice na klupi autobuskog stajališta. Stariji bračni par im se približavao, naslanjajući se jedno na drugo, sporim, ugaslim korakom. Pomislio je u trenutku kako on i Svetlana nikada neće tako ići zajedno i bi mu žao. Poželeo je da izađe iz taksija i nastavi put do kuće pešice, ali se setio da to ne može objasniti vozaču, pa je odustao i nastavio da prebira po telefonu. Slušalice, koje je samo onako nosio u ušima, nisu bile dovoljna zaštita od napuklog falširanja taksiste i s olakšanjem je uzeo novčanik i platio kada su stigli, pa žurno izašao iz kola. Otključao je ulazna vrata zgrade iznenađen činjenicom da interfon radi već treći dan od kako su ga popravili. Popeo se prostranim, čistim stepeništem do svog stana na drugom spratu, i s olakšanjem izuo teške zimske cipele. Micko, debeli žuti mačak ga je jedva udostojio pogledom, pa se zadovoljno protegnuo i nastavio da drema na ponjavi ispod radijatora. Žurno se oslobodio jakne i na brzinu oprao ruke. Seo je za radni sto, otvorio laptop i nastavio da kuca  poslednje poglavlje.

Sada, kad je znao da su njegove glasne žice sasvim neupotrebljive, da su polipi bili od one sorte koja se ne leči i  da mu je jesen krajnji domet, nije hteo da uludo izgubi ni jedan trenutak preostalog mu vremena. Svetlana nije ništa znala. Pre operacije je snimio jedan kraći monolog u kojem je, nakon objašnjenja kakve je bolesti dopao i kako sve može da se završi, zamolio da mu oprosti  što  će morati da traži nove partnere za sve tri operske predstave u kojima su zajedno nastupali. Nije imao snage da joj prizna tajnu, da imenuje emociju koju dvadeset godina nosi u srcu za nju. Kada pročita roman, znaće. I biće slobodna da izabere hoće li ga dati u štampu ili zadržati taj jedini primerak i čuvati ga samo za sebe. „Uredio sam, mila moja gospo, sve detalje s advokatom, gospodinom Andrejićem i ako budeš želela da ovo moje pisanije vidi još neko, i odlučiš da daš u štampu, sva autorska prava  pripadaju tebi. Molim te da razumeš zašto ovako postupam. Moje vreme ističe i neće biti novog okretanja peščanog sata. Moram da odem na neka od onih mesta koja smo obeležili na našoj karti sveta, a nismo ih nikad posetili. Sasvim je izvesno da se s tog puta neću vratiti. Ne želim da me vidiš ovakvog. Tišina je nevidljiva, sve dok joj ne daš ime i prezime.Moj glas je moj jedini štit, najsigurnija odbrana od svega što  me je ikada zadesilo u životu, a više ga nemam. Ne mogu da pevam. Niti da govorim. Mogao bih da podnesem da nemam ruku, nogu ili oči. Ovo ne mogu. Glas mi je sve dao i sve uzima. A ti, divna Svetlosti, jedina si koja ovo može razumeti. Zato pevaj sve dok možeš. Sve arije ovoga sveta  male su za tvoj veličanstveni glas. Najlepša sećanja koja ću poneti sa sobom iz ovog života su sve one probe na koje smo zajedno kasnili zbog plesanja po kiši i sve one premijere sa kojih smo nosili puna naručja ljubavi. Zauvek, Slavko.“

„Gospođo,  imamo paket za Vas. Budite kod kuće između podneva i trinaest sati, doći će kurir da ga donese“. Zvono na vratima je probudilo iz dremeža. Promenila je par vremenskih zona i dva avioprevoznika na povratku i bio joj je neophodan bar dan sna da se vrati u normalu. Niko je nije čekao na aerodromu i bila je pomalo razočarana zbog toga. No, kada je ispratila momka iz pošte i otvorila  paket, zazvonio je telefon i  s druge strane žice začula je dragi, poznati glas. „Dobro došla kući, devojčice. Ako ti je upravo stigao paket od mene, molim te da ga ne otvaraš pre nego što čuješ  ovo što ti imam reći“. Zapanjeno je slušala njegove reči, a knjiga koju je držala u ruci ispala je na pod. Kroz zavesu od suza videla je naslov "Poslednje poglavlje".