„Postojanost“

Sve je počelo kada joj je na pijaci pomogao da pokupi rasuto voće koje je poispadalo iz njene omiljene platnene torbe. Zelene, sa okruglim crvenim detaljima, nalik na jabuke, koje su zajedno skupljali između tezgi, po neravnim ispucalim betonskim pločama, koje su bile krive što se saplela, ali i zaslužne za prvi dan njihove ljubavi. Nakon raspetljanih ruku od iznenadne aktivnosti, odšetali su do parka koji se nalazio tu, u blizini, seli na klupu i uzeli po jednu. Ona je obrisala o dugačku suknju, a on uglancao o košulju, pripremajući se za prvi ugriz, koji je ubrzo usledio. Oboje su se nasmejali u isto vreme, sa skupljenim očima i namrštenim čelom, konstatujući da nikada nisu osetili ništa kiselije. Ali nakon pet minuta, dva para spojenih oporih usana proizvodilo je slast koju takođe nikada nisu osetili. Jedan par očiju naspram onih drugih, kao u čudesnoj borbi, ko će kome prvi da uđe u dušu. Pogledom. Bilo je nerešeno. Obostrano, u istom momentu. Svako je bio u tuđoj.  Jednog letnjeg dana 1931. godine, u onom trenutku kada je Dali završio “Postojanost vremena”, njih dvoje su rastopljeni na suncu poput Salvadorovih satova, započeli svoje remek delo - “Postojanost ljubavi”.

Goran Stojičić