Potraga za nebom

Na vidiku nije bilo kuće, niti je išta izgledalo kako su mu rekli, te se Mihailo zapita da nije pogrešio put. Pešači već dugo, prati stazu na koju su ga uputili meštani sela kod kojih se raspitivao o čudotvorcu za koga je čuo, ali naokolo su bili samo životinjski tragovi.

Počeo je da razmišlja o tome da se vrati nazad dok još vidi selo i tad ugleda kozu kako pase na proplanku. Uzdah olakšanja izlete iz njega i mahinalno pruži ruku ka džepu ranca u kome je bila flašica rakije. Ali ne, to je samo za slučaj da ga baš uhvati kriza! Mada, jedan gutljaj neće ništa poremetiti. Otpio je i nastavio.

Ubrzo se pred njim ukazala trošna čatmara. Ko bi poverovao da tu neko može da živi. Prilazio je polako, sa strahom. Pokucao je na vrata. Nije bilo odgovora, a onda je iza sebe čuo glas starca koji je sedeo u hladovini, držeći štap u rukama: „Mladiću, lutaš“.

Trgnuo se na te reči, ali pre nego što je uspeo da progovori, starac je nastavio: „Tako ti je to... Pogrešna vrata se zatvaraju sama, ali čovek to ne zna, nego hoće kroz njih. I puteva je dođi, sedi“.

Mihailo poslušno sede i tek tada opazi da je starac slep. Pomisli: „Gde li sam ja došao? Da li sam poludeo?“

Starac se okrenu ka njemu, nasmeši se i mirno nastavi: „Znaš, u pustinji je cvetu teško da procveta, ali kad se to desi, onda zanemiš pred tom lepotom. Da li si nekad bio u pustinji?“

„Nisam“, bezvoljno odgovori Mihailo, našta se starac blago nasmeši.

„Misliš li da je to čudo?“

„Pa... Verovatno jeste, ne znam...“

„Nije, mladiću, to je zakon jačeg“.

„A, vi... Bili ste u pustinji?“

„O, da... Mnogo puta. I ti si, ali ne znaš.“

Mihailo je počeo da gubi strpljenje. Starac ustade. Pratio ga je pogledom. Došao je do vrata, okrenuo se i rekao: „Svetlost ti je putokaz ka blagu skrivenom ispod devet kamenova, u gori gde lista strah od noći koja traje devet dana.“

„Mihailo, budalo jedna!“, rekao je sebi i besno šutnuo kamen na kome je sedeo. Oči su mu se napunile suzama. Taman je otvorio flašu, kad se starac oglasi iza odškrinutih vrata: „Očajan si, mladiću! Ti si slep, nisam ja. Čovek može preživeti svašta, ali uništenje je u njegovim rukama. Sami smo sebi robovi i dželati“

Drhtao je. Jedina svetlost koju je video, bila je ona koja je obavijala Marinu, kad bi mu se javila u snovima koji su ga morili posle one noći u kojoj je otišla telom pod zemlju, dušom na nebo, a on ostao na polovini njenog puta, razapet između osećaja krivice i poroka.

„Nisam bio pijan! Nisam, nisam, nisam! Čuješ li me, nisam!“

Cepao je majicu, vadio stvari iz ranca, bacao ih okolo, gazio...

Probudio se u nečemu što je trebalo da bude krevet. Sve ga je bolelo. Starac je stavljao neke travke u posudu, mrveći ih rukama.

„Znaš li šta sunce znači zaleđenoj reci?“

„Nemoj, starče, molim te...“

„Miruj. Staviću ti obloge na glavu. Sledeći put nemoj njom u drvo, nije ono krivo.“

Možda bi se na ovo i nasmejao, ali ga starac preduhitri: „Brod nikad ne tone zbog nevremena, nego zbog onog ko njime upravlja“.

Kad se probudio, noć je uveliko pala. Osvežena planinskim vazduhom, osvetljena mesecom, ispunjena pesmom zrikavaca, razlikovala se od one u gradu. Mirisala je na mir i lakoću življenja.

Izašao je napolje, seo pored starca i ćutao.

„Od zemlje daleko, do Boga visoko. Nego, mladiću, teške su ti čizme. Tek si jedno more pregazio, polako. Doći će dan... Snaga se rađa u ćutanju, a suzama hladimo opekotine. Nemoj nikad golim rukama vaditi ništa iz vatre. Spremio sam ti nešto, uzmi sutra kad kreneš, na stolu je.“

Došlo mu je da zagrli tog neznanca, ali se ustezao. Umesto toga, gledao je u  nebo, tražeći svoje mesto. Skoro da je zaboravio da postoji.