Poverljivo iz podzemnog grada

Ceo grad je bio na nogama poslednjih dana, svi su bili pod utiskom nestanka, a ispostaviće se otmice, sudije Bitangića. Iz prestonice, prispeli su najpre novinari, željni da nahrane znatiželju čitalaca, a za njima stizali su nepoznati ljudi, verovatno agenti tajne policije, razni smutljivci i ko zna ko sve.

Nije se ovolika halabuka tek tako podigla, sudija je bio „poznat“ po svojoj „pravednosti“, raznim „dobrim“ delima. Ali jedan, provincijski sudija, bio je toliko važan, tako bitan, da su se i političari digli, zabrinuti za njegovu sudbinu ili ko zna šta je mogao biti razlog.

Kao grom iz vedra  neba prostruja  vest, naravno, najpre čaršijska, a  zatim i zvanična, da je sudija živ i da će se otmičar obratiti javnosti. Po kafanama, na svakom kutku, ispredale su se najrazličitije priče, teorije, šta će biti rečeno, ko je  taj nepoznati čovek, ko je junak. Junak? Da, u srcima većine osećala se radost, većina je sa osmehom, iako skrivenim od straha, blagonaklono bodrila nepoznatog junaka.

Grad naglo živnu, ljudi su se slili na ulice i za čas, trgovi, šetališta, bašte bili su preplavljeni ljudima, svi su iščekivali taj famozni trenutak, događaj koji grad nije doživeo, a događaj koji je nepoznati priredio, kao veliku predstavu, pomalo i egzibicionistički...

Kako se i očekivalo, u vreme centralnih vesti, na velikom platnu koje je služilo za praćenje sportskih utakmica, zatreperi slika, ništa se nije naziralo. Ali masa, željna gladijatora ili srednjovekovnih pogubljenja, poče se talasati,  iščekujući kao u transu, da će se pojaviti njihova zvezda, kao da je prenos  velikog koncerta. Svi su, otvorenih očiju, iščekivali....

Najpre se poče nazirati prepoznatljiva ogromna glavudža sudije Bitangića, a u pozadini ruka, prekrivena rukavicom, kako vukući glavu sudije u nazad, sprema se da započne... Najzad on, junak, ekstaza počinje, prekrivenog lica, pod maskom, videla su se dva proreza, otvora za oči, oči ispunjene mržnjom koja je zračila i prenosila se po auditorijumu, tišina, još uvek ništa... Masa ćuti, on, maskirani junak, ćuti, iščekuje se i...

U groplanu pojavi se unakaženo lice sudije, skoro neprepoznatljivo. Delovalo je kao da njegovo levo oko i ne postoji, da je u njemu seme prenete mržnje koja zrači, činilo se da je desno uho raskomadano, isečen nos, pokidane usne, krv skorela po licu...i tišina sa druge strane. Nepoznati heroj je ćutao, znao je da se bude strasti u okupljenom narodu, da uživaju, sladostrasno hrane sopstveni strah dok gledaju slike krvnika, kabadahije, moćnika koji izgleda kao vreća govana kojoj se svi smeju, a on ponižen za primer.

„Dobro veče, narode.“ Započe tiho svoj monolog nepoznati heroj, govoreći iz glave, smireno, skladno, bez povišenih emocija.“Ovo što sada vidite, to je suđenje vreći ovih govana koja se zove sudija Bitangić. Ja sam u ime svih vas večeras i tužilac i sudija, uzeo sam tu veličanstvenu ulogu i zameniću svakoga od vas sa uživanjem ovoga časa. Došao je trenutak da ova bitanga odgovara pred jedinim pravim sudom, sudom naroda, večeras odgovara za sva svoja zlodela, oslobađanja narkodilera, oslobađanja ubica, nakaza, a takvih je njegovih nedela toliko da bih do sledeće večeri mogao ih nabrajati.

Ne, dovoljno je da vam prenesem presudu, osuđen je na smrt. Ali ne brzu, dok oko vas tiskaju se agenti tajne policije, pokušavajući da provale mesto, samo ću reći da je ovo mesto...ma nije ni bitno, poverljivo je iz podzemnog grada... Nikada me neće pronaći, nikadaaaaa, jer ja ne postojim, a sada...“

 Nepoznati, čvrsto veza glavu sudije za nekakav naslon, polako pusti muziku, koja je, najpre tiho, pa sve jače i jače, širila zvuke smrti...čekić, koji se nalazio u desnoj ruci, skladno je udarao, u ritmu, po desnom, pa levom kolenu, čuli su se krici, zapomaganje, kako je zapomaganje bivalo glasnije, besna, duboka muzika mraka, prekrivala je zvuke. U levoj ruci, testera, činilo se zarđala, zarivala se u desno rame, kružila je lagano, kao smrt u pustinji bez vode... Nizale su se mračne slike, blještali su jauci, ovo je bilo veče kristala, smrti i rađanja, zla i pravde...

Sa platna kapi krvi su prskale one u prvom redu, pa drugom, sve dalje i dalje i dalje.Trans, oduševljenje, praznik pravde!