Pozorište senki

Preslikalo se plavetnilo neba i mora u njegovim očima. Široki osmeh ranjenog dečaka.  Nikada previše imao, nikada dovoljno voljen, samo radom postigao svoje. Otac.

Malena ptica u rukama dečaka. On div, ona ispala iz gnezda. Majka.

Sećanja. Grebanje zagorelog mleka po dnu stare šerpe. Krevet-otoman, kredenac, mala peć na naftu, televizor i sto na sredini. Onaj krevet, otoman, zna da su mi najlepše uspavanke bile suze, tada…U drugoj prostoriji dva kreveta i jedan orman. Otac mi je okrenut leđima, a leđa kao prostrana, neosvojiva zemlja. Obraza prilepljenog uz ta leđa osluškujem otkucaje srca i disanje diva. Dobro je, ne bojim se ničega. Tako tonem u san misleći na kućicu u kukuruzu, bar da izdrži još jedan dan, ali, miriše mi noć na kišu, zaspim… Ipak, ujutru bi kiša.

Miris spaljene zemlje. Dolazak Cigana-čergara. Zov slobode.

Pozorište senki u kasnu jesen. Igra u samoći: nevidljivi đaci, zid je tabla, cigla je kreda. Pripitomljena lisica pored tečine kuće. Tuga mog brata zbog onoga što je posle nekog vremena ostalo od njihovog druženja: krzno, samo krzno.

Duboki rezovi. Patnja. Samo su bunari nicali na sve strane: bunar želja, bunar tuge, bunar čežnje, bunar snova. Ja sam bila vlasnik svih. Tada je postojao strah, sada samo zahvalnost.

Kiša. Dlanovi puni kišnice. Igramo se napolju od buđenja do kraja dana. Sami, divlji, hrabri. Posle kiše, naravno, sunce, osmeh, radost.

Jednog dana je svo plavetnilo iscurelo iz oka diva. Jednostavno kao voda, kao pesak, kao krv, kao sve. A toliko toga neizrečenog između nas. Samo reč oprosti, hiljadu puta oprosti!

Usahla, tužna i dalje gladna ljubavi. Nikada dovoljno sita to dete- majka. Neprihvatanje je negiranje, negiranje je razočaranost, razočaranost je tuga. Začarani krug. Grlim je , tešim, pričam joj bajke o ljubavi i slobodi, o traženju sebe u sebi, ne u drugima. Ne, maše glavom, ne, nije tako, govori to povređeno dete, kao mače, kao ugaženi cvet, kao duša, kao nedosanjen san, majka.

Bilo je nekada, spustim glavu u njeno krilo, a ona me miluje po kosi i ćuti, ne tepa, ne ume.

Sve nas čeka starost i smrt. Čemu žurba?

“A, kako je nekada bilo?”tužno izusti dok je presavijala po peti put maramicu natopljenu suzama.

“Ih, nekada! Ne misli o tome, prošlost…to mama ne postoji, samo sećanje… Sećaš se onih naših predivnih žuto-narandžastih zavesa?”rekoh joj pokazujući na kuhinjski prozor,”Kako sam ih volela, u stvari, volela sam kada se sunce upetlja u njih i peva, satima bih u njih gledala, hranila se tom lepotom, radošću koja je nekako izvirala iz srca, bez prestanka…”

“I, gde su one sada?”upita prekorno.

“Joj, mama, ništa nije večno, pa to je bilo pre tridesetpet godina! Kako gde su? U meni je ta radost i lepota, njih nema, e, tako je i sa ljudima…”

“Bože, Jadranka, što lupaš tako! Porediš zavese i ljude…”

“Ne, mama, samo kažem da se to lepo čuva u nama…”

Ne, ne, maše ona odrečno glavom. Ne vredi. Malena ptičica plače. Zagrlila bih je, ali, bojim se slomiću joj krila.