Preobraženje (1. deo)

Iz Bratunaca sam rodom. Tik do crkve Uspenja Presvete Bogorodice, gde su me moji i krstili. Popove bare, tu sam rođen. Nisu moji imali do mene jednoga, ali sam mlad još otišao za Beograd na studije, na nekada Crveni, a sada već šareni Filozofski fakultet. U dvadeset petoj sam okončao studije, nikad ih ne završivši. Vratio sam se doma zbog majke. Zaklali su je na Božić. Našli su je uz središnji kamen na slapovima kao da se kupa zimska vila, sva u crnini. Mesto Kravice. Kažu da je zima tada polako pritišćala obode slapova. Mora da se taj esteta smrz’o stavljavši je nasred. Mora da su mu noge promrzle. Komšija Rade mi kaže da su ozeble ivice slapova bile uokvirene crvenom. Mnogo je krvi prolila slapovima, zato je i poplavila. Valjda.

Mnogo čitah u srednjoškolske dane. Zbog opijenosti bratstvom, jedinstvom i to, zvahu me Crvendać, iako mi je ime Vuk iz porodice Bogdanovića. Po Beogradu, kao i generacija, slavih revoluciju, studentariju, jednakost i… da, jednakost. U selu nije bilo mnogo mladosti s kojom bi’ pričao do s gazda Radetovim Žućom i literaturom. Bilo je tu i dece, ali sva osta na selu. Nešto na zemlji, nešto pod zemljom. Jedini zamenih kravičje slapove za beogradske prljave reke.

Iz Beograda pokupih zatucanost, zaljubljenost, žutokljunost i vest o njenoj pogibiji, a ostavih gornju levu dvojku i, opet, zaljubljenost.

Više se nisam vraćao u Beograd.

Sahrana je bila velika. Zaklali su ih pedesetak. Trpeza je ostala spremna još od praznika, tako da nije trebalo mnogo toga spremati, samo premestiti za daću. 

Bojan Opačić