Preobraženje (2. deo)

Vijorilo se mnogo zastava, mnogo šarenih zastava. Zubato sunce probijalo se kroz njih i na mokrom, bljuzgavom snegu pravilo vitražne obrise. Preobilje boja na beličastom bljuzgavom pejzažu pariralo je žalopojkama i ratnohuškačkim povicima. Kletve i pretnje uzdrmavale su bljuzgu, a rastresita stopala mrljavila su sneg, dok su uzvici blato zalivali rakijama.

Crne marame se odvojiše od brkatih seoskih starkelja i buzdovana. Sve je smrdelo na rakiju i tamnjan. Glasovi optuživanja nadjačali su narikanje. Majku su nevešti grobari spustili u raku kraj očeve kame. Komšija Rade me nije mogao gledati. Bacio je grumen blata isprljan snegom u raku i, ne otpozdravši mi, otišao. Stajao sam sam.

Crne marame promrzavale su na kolenima kraj grobalja, a zastave su se spuštale. Vatra se palila. Pozivali su kod sveštenika Vajde na posmrtno poselo. Teško se gazilo. Mnogi koračahu za starcem. Promrzline su se gubile u koracima mržnje. Pokrih krstaču crnom maramom i zakoračah za njima. Bele hrizanteme, marama i krst. Daću smo ostavili seoskim ciganima.

Gomila se kretala u jednom tonu. U crnini. Svi u isti korak neprestano urlajući, preteći u vazduh i prizivajući udes Drugima.

Obrijane glave, belih, bledih, neprimetnih obrva, širokih usana i plavih očiju, niskog rasta i tupog jezika, prišao mi je jedan i počeo pričati o nepravdi, o Gospodskoj nepravdi stvaranja muslimana, o klanju i umiranju. O ratovanju. Naizmenično se smešeći i preteći, približavao mi se i grubom kratkom maskirnom jaknicom grebao po krajevima mog izderanog očevog kaputa. Pričao mi je o deci. O mnogoj usmrćenoj deci. O tome kako se raduje Milom za drago. Radovao sam se i ja, danas, a tada sam ga prezirao.

Pratio sam njegove brze korake produžavajući svoje. Nisam znao zašto to radim ali, kako mi je on govorio: „Pa ubili su ti mater, der osvesti se.“ Bio je glup. Vražji sin je bio glup, ali zabavljao me je. Umirivao me je korak za njim i škripa bljuzge pod nogama. Prizivao sam ga prošlu noć nad majkom. Prizivam ga i danas. Glupost je stara radost čoveka na gubitku.     

Nabrajao mi je sve danas pokopane. Mnoge od mrtvih znah, ali njega i mnoge međ gomilom ne poznavah. Nisu iz Bratunaca. Nisu sa slapova. Ali glasniji su od narikanja. Došli su da nas uguraju pod Vajdine crkvene odore i potpire vatru za sutrašnje klanje jučerašnje braće jedinstva. Znao sam to. Osuđivah to kao beogradski fakultetdžija, ali sada, tj. tada, saučestvovao sam u masi, učestvovao u grehu, zakopavo majku, zabavljao se. Bejah svedok babičkih dočekaja novonastalih radosti nacionalizma.

Bojan Opačić