Prepiska

"...No, nisi mi rekao niti dao naslutiti nijednom – vjeruješ li ti u Boga?

Ajkulo,

Zar ti nisam na to već odgovorio? Verujem da jesam, ali ću svejedno ponoviti. Ne, ne verujem u masu tih priča i pričica, u te bajke i mitove, lekcije i mudrovanja. Ne, ne verujem u to da je sve to onako kako je opisano u raznim svetim knjigama i priručnicima i drugim pomagalima za pronalazak sebe i smisla života. Ne verujem u ekskluzivnost mantija i brada, kosa i burki, kapica i ćela. Ne, ajkulo, na taj način ne verujem. Uzeću dva primera na kojima ću to da ti prikažem. U katoličanstvu je negde posle hiljadite godine postojao običaj samo-bičevanja. Koliko znam negde se tvrdi da je to ostalo kao oblik podsećanja na činjenicu da su Ješuu rimski vojnici bičevali prilično oštro i da su mu time nanosili strašan bol, pored toga što je nosio krunu od ružinog trnja kao ismevanje toga da je tvrdio da je kralj ovoga i onoga sveta. Ponižavali su ga, po legendi i predanju, i na razne druge načine i svaki od tih načina ponižavanja je našao među „tvrdim“ vernicima svoje fanatike, te su počeli da podražavaju te postupke u vidu samokažnjavanja, ne bi li se time približili kroz bol i patnju svom mesiji, sinu božjem i samom bogu koji je kroz sva vremena (prošlost, sadašnjost, budućnost) spojen s njim.

Bič u ruke i udri po sebi, udri jako, jače, najjače, udri da puca koža, da ide krv, da se muve roje po gnoju koji se napravi na tim ranama... Udri jače, da bi leđa bila išarana, da bi krv tekla, da bi gnoj cureo iz starih rana koje se ponovo otvaraju, onako zagnojene, žute i smrdljive. Udri sebe bičem u krvi, znoju, bolu i prljavštini. Udri i približi se svom bogu – misle oni, a i osećaju tako. Čitavi monaški redovi su to radili, a neki rade i dan-danas, iako je to još u četrnaestom veku od strane katoličke crkve bilo anatemisano, jer crkva, ta najbednija ljudska i jedna od najsurovijih od svih „božjih kuća“, nije znala kako drugačije da reši problem. I oni koji su se mlatili bičem po leđima, a i oni koji su im to branili, pa na kraju i prokleli, su ljudi. Ne bog, ajkulo, nego ljudi.

Istovremeno su, usled toga da su vrlo pakosno čuvali sva znanja koja su imali, a nije ih bilo prekoviše, niti su bila produbljena, krili nekoliko činjenica koje su u današnje vreme svima na uvid. Jedno od tih saznanja je prilično prosta činjenica, a to je da bičevanje samog sebe donosi radost onome koji to čini. Na prvu loptu to može da zvuči čudno, ali je zapravo tačno. Radi se o tome da čovek koji sebi nanosi tu vrstu bola svojim samokažnjavanjem počev od trovanja samog sebe gnojem koji kroz otvorene rane nije više na površini kože, već ulazi direktno u krvotok, zapravo unosi nešto u organizam što ga truje i što mu razvaljuje balans prirodom postavljenih elemenata. Samobičevanje je način da čovek drogira samog sebe sopstvenim gnojem, prosto rečeno. A to je samo jedna stvar. Druga stvar je u tome da svaki bol koju telo oseti u nervnom sistemu izaziva određene reakcije. One se aktiviraju da bi organizam preživeo, da bi trajao, a to je lučenje raznih hormona, kao što je adrenalin, serotonin, endorfin i tako dalje. Kad se sve to sabere i pomisli na „vernika“ koji se mlati bičem po leđima zapravo se pred okom duha stvori slika čoveka koji je upao u svojevrsni trans i koji tu vrstu stanja smatra približavanjem bogu samom. Zaključak je pri ruci, a on nije ni malo laskav u smislu verovanja u boga: Oni misle da je bog transoidno biće koje postoji u svom magnovenju i svojim haludžama. Zar to nije poražavajuće?

Fanatični vernici su vekovima svojim samokažnjavanjem u stvari pokušavali da dokažu da je bog jedna drogirana dileja koja ne zna za sebe. Hardcore vernici su to i ne zaboravi, oni misle da su potpuno u pravu i za njih su svi ostali samo slabići i otpadnici i nevernici. Na taj način ne verujem.

S druge strane je ta ista institucija mačem i vatrom proganjala sve svoje protivnike i čak i one koji su bili u istom taboru sa njima, a nisu imali afiniteta prema njihovoj bezgraničnoj alavosti. To su bezmalo sve crkve koje su postojale, a koje postoje i danas. Institucije, naročito u današnje vreme, nisu ništa više do bastioni jedne parazitske kaste koje se zaklanja iza zakona, iza vere, iza svega i svačega i vrlo lako i bez skrupula se osuđuju međusobno, a i pojedince, kad god im se čini da nemaju dovoljno novca u džepovima. Oni su Mamonovci, svi odreda, svi, koliko ih ima, a da su tog istog Mamona, sopstvenog boga iz neke druge religije, sakrili u sopstvenoj kao oličenje zla, pa se išlo čak do toga da su ga proglašavali đavolom lično. Institucije, a naročito crkve su sopstvenog boga, u koga stvarno veruju, proglasili zlom i služe mu i dan i dan sa nesmanjenom žestinom. Na bezbroj načina nam dokazuju koliko su vezani za materijalno i koliko im je samo do materije u svim vidovima (obično u novcu) stalo. Perverzno, zar ne?

U stvarnosti sve rade za novac i na taj način obožavaju Mamona, a „prostom pučanstvu“ valjaju priču o nesebičnosti, o odricanju, o žrtvi. To su crkve, a mnoge, ako ne i sve, institucije koje imamo prilike da doživimo u svom okruženju su zapravo nastale po ugledu na njih. Zlo se sakriva iza božjeg imena i radi li radi. I što je najgore u čitavoj priči je to da su propovednici zla, smrti, razaranja i uništenja isti oni likovi u mantijama koji nas ubeđuju da nemamo pojma ni o čemu i da treba da odbacimo sve (pa i sebe) da bi bili na podob bogu. Na taj način ne želim da verujem, a sve i kad bih želeo ne bih mogao, jer i pored toga što nisam Mamonovac, ja ipak verujem u život.

Večnost nije negde tamo i nije dimenzija u koju čovek može da dospe posle smrti tela, ne, ajkulo, večnost je nešto sasvim drugo. Ubeđuju nas u neke večnosti odričući nam pravo da živimo sada i ovde, traže od nas da budemo pokorni i da trpimo zarad neke dimenzije koja je negde tamo, kad više ne postojimo u ovom obliku, kada ne budemo osećali kao sad, kad ne budemo mi više mi, već „esencija sebe“ po njihovom tumačenju. Ali, dok se od „prostog puka“ očekuje potpuna pokornost, poniznost i žrtva preko svake mere ti isti koji to proklamuju i koji u to ime ubijaju i uništavaju život i na najmonstruoznije načine svoje ovozemaljske živote provode u bahanalisanju i iživljavanju svih svojih, pa i najperverznijih fantazija, na sve moguće načine, uživaju na odviše prostački način u tome. Pitaš me da li verujem u boga i odgovoriću ti drugim primerom.

U filmu „Dina“ bog je crv. Eto tako, crv. Pustinjski, ogromni, peščani crv koji u sebi nosi sastojke koji čoveka prosvetljuju do takvih granica koje bez tog sastojka ne može da postigne. Da li je taj crv svestan toga što nosi u sebi, da li ima bradu i sedu kosu, da li je mesijanski uobličen kao patnik, kao samoproklamovani naslednik nekog plemstva? Da li govori, da li deli lekcije, da li uči, podučava, da li zna da je bog? Ne, ništa od toga, on je samo crv i to pustinjski. Ne mislim da je bog crv, nego sam to samo naveo kao primer, ali ne mislim ni da je bog bilo šta od ovog što nam se od strane njegovih pobornika prikazuje da bi živog čoveka držali u beskrajnoj servilnosti. Ne, tako ne verujem.

Ono u šta verujem je zaista beskrajno jednostavno i svojevremeno sam čak relativno često koristio izreku: „Za onog koji veruje ceo svet i sve što postoji je crkva, a za onog koji ne veruje i crkva je samo obična zgrada za obavljanje mutnih radnji.“ Tako ja verujem, tako živim, tako mislim i tako dišem. Verujem u život i samim tim moja je vera prosta. Sve je bog, apsolutno sve. I ono što je bilo i ono što jeste i ono što će biti. Nikakva crkva, nikakva religija, nikakve institucije, nikakva sranja nekog određenog vremena, već sve. Ti si bog, ja sam bog, svi smo bog, pa i životinje, pa i biljke, pa i kamen, pa i voda i vetar i...jednostavno sve. Pojavni vid je život u svim oblicima, jer je sve povezano, sve spojeno i sve čini celinu postojanja kakvog ga poznajemo, kako su ga poznavali oni pre nas i kako će ga poznavati oni posle nas. Nije nama kao što je bilo onima ranije, niti će oni posle nas živeti kao mi sada, ali će verovati, pa makar i pogrešno, jer vezivno tkivo svih nas i svega što postoji je sam život, samo postojanje, sama suprotnost onome što se naziva nepostojanje.

Pojam nihilizma kao suprotnost onome što postoji je igrarija ljudskog uma, pojam bića i nebića takođe. Sve su to zaludne radnje koje ne služe ničem drugom do tome da se mozak igra sopstvenom sposobnošću da apstrahuje, kreira i da na jedan samo ljudski način doživljava stvari. Primera radi, išao sam parkom i zajebavao se sa svojim kučetom i jedna vajna profesorka me pitala kakav odnos imam prema tom psu i odgovorio sam joj: „Emotivni!“ Ona me je gledala kao da sam sa neke druge planete i bezmalo vrisnula: „Emotivni? Kako čovek može da ima emotivan odnos prema životinji?“ Seo sam na klupu i ostavio je da stoji pored mene, onako kako je ona to verovatno radila sa svojim učenicima dok ih je izvodila pred tablu i rekao joj: „Vidite, gospođo, pas je životinja i ne ume ni da govori kao mi, niti da čita, niti da piše. On ume da voli i sve što ljubav, u okviru jedne svesti, za koju čovek tvrdi da se ne razvija dalje od jako malog deteta, proizvede kao ponašanje je samo rezultat te ljubavi koju pas oseća prema svom gazdi. Pas mene voli i ja volim njega. On mene na svoj pseći, ja njega na svoj ljudski način. Tako da je naš odnos emotivan.“ Gledala me kao u čudu, kao da sam neki čudak i otišla. Ne verujem da je ta matora, debeloguza spodoba, za koju se pričalo da je pola grada obrađivao njenu njivu, shvatila o čemu govorim, ali upravo tu i na taj način se po-ko-zna-koji put potvrdilo ono u šta verujem. Iako je nisam poznavao čuo sam za nju da je bila kurva koja se nije jebala samo sa onim koji je nije pitao, da je bila teška profuknjača i da je u svojim mlađim danima umislila da je njena pička od zlata, jer je na njoj zarađivala na različite načine. Ali pojam ljubavi joj je bio stran. Nije shvatala do svoje starosti da ono što je ona koristila može da bude povezano sa emocijama, sa stanjima duše i sa životom. Bila je Mamonovac, kurcotražilica i cedilica mošnji. Pošto je čak u svojoj starosti izgledala sasvim pristojno za jednu najobičniju fanfrulju mogu samo da zamislim koliko je bilo jahača u njenoj mladosti i zrelim godinama, ali svejedno joj pojam ljubavi nije značio ništa. Ono što je po mišljenju moje male duše vezivno tkivo (u nedostatku druge reči) za sve što postoji je uprkos njenom ekstenzivnom korišćenju materije, što je rezultiralo time da su joj deca doktorirala u Americi (uzimala je to kao dokaz uspešnosti svog života) ostalo njoj strano i nedokučivo. Pred činjenicom da čovek voli svog kera i da njegov ker voli njega ona je stala kao pred najvećim svetskim čudom. „Ljubav“ (kao ovaploćenje života koji je vezivno tkivo) njoj nije bila dostupna, iako je tuđe ljubavi koristila kao materiju i svoje davanje pičke naplaćivala na različite načine.

Materija u svim oblicima ima svoj smisao i svoju svrhu, ali od materije praviti religije i iza imena samog života svesti svo delovanje na sabiranje iste u što većoj meri nije izraz vere, već upravo suprotnog od toga, a to je negiranje boga. I naravno da sam svestan toga da se bez novca teško živi, jer me život ne mazi, i naravno da sam svestan toga u kakvom sam okruženju i naravno da sam i ja kao i svi oko mene izložen neverovatnim telesnim i duhovnim torturama, ali verujem u život kao ovaploćenje boga koji, što se mene tiče, je svuda oko nas i u nama. To je, ajkulo, moja vera, pa ako i grešim onda grešim ne namećući svoju „veru“ drugima, već se borim na svoj način protiv onih koji tu i takvu veru svojim delovanjem uništavaju, jer uništavanje života (na bilo koji način) je posao zla. Eto, to je moja vera, a kakva je tvoja?..."