Priča o... slow jazz-u ili tako nečemu

Prvo sam omadjijano slušala kako šumi vetar kroz šiblje, kako glasno grgori voda na bunaru. Činilo mi se da peva sve, da pevaju ptice, zrikavci, daleki koraci nekog seljaka u žurbi, čak i sparina koja se lagano zavlačila u sve šupljine, čak je i ona imala svoju zavodljivu pesmu.

Posle sam stavila slušalice u uši, pustila neki slow jazz i krenula s jednog kraja sela na drugi. Ovde ljudi ne prestaju da mašu, klimaju glavama i govore „dobro jutro“ i „dobar dan“. Pokušala sam i brzo odustala. Remete mi mir svojim neprekidnim javljanjima, kao da se ne vidimo bar deset puta u istom danu, negde, pored prodavnice, na ulici, ispred kuće. Jednostavno sam se pravila da sam Sting, da sam Englishman in NewYork, da mi puca prsluk za te dosadne običaje premeravanja komšiluka uz glup pozdravni ritual. Uostalom, mažnjavala sam im pune šake zrelih višanja, svako jutro, kad se vraćam iz prodavnice. Ne grize me savest ako ih smažem kao stranac koji ne razume ovdašnje običaje. Mislim da je ovde red da višnje padnu i istrule netaknute. To moj mozak ne ume da preradi u smislenost i zato svako jutro povileni i naredi mi da napunim šake višnjama.

Najlepša stvar je, kad dodješ u mirno selo gde te niko ne poznaje, što ne moraš nikad nikog da poznaješ. To nepoznavanje nikoga je preduslov za trajnu sreću i trajan mir. Socijalne kontake obavljali su drugi, oni koji moraju tu da žive i nemaju gde da pobegnu od toga. Moja sestra ima uvek bar jednog, ogromnog, naizgled strašnog psa. Ti, naizgled strašni psi, a zapravo ogromne balave maze, svojom pojavom teraju dokone i dosadne posetioce. Pored njih ima i nekoliko malih pasa. Ti malci su ludaci koji vole kad je žurka. Čim se neko pojavi oni se razgalame. Ko ne zna, misli da je stvar zajebana, da će biti pojeden samo ako nos promoli. U stvari, ovi se raduju da je na pomolu neka novost u kraju, da se može nešto zabavno desiti. Zabava dolazi sa nepoznatima. Ovi poznati su dozlaboga dosadni i predvidivi.

Elem, slow jazz traje bar 45 minuta na mom telefonu, bez prekida, podešen na jačinu koja ostavlja bez sluha. Volim ja da slušam jazz lagano, tiho, opušteno i u samoći. Ali kad ideš ulicom i ne želiš da vidiš nikoga, onda je pojačan ton pravi spas. To me izmesti na drugu planetu. Ta planeta se i dalje zove Vlajkovac, selo pored kanala DTD, pre Vršca, pre granice prema Rumuniji. Ali ta planeta je u mom umu ostrvo Panonskog mora. Njišu se talasi žita, kukuruza, suncokreta. Duva neman s pučine. Govori mi prošlost koja nikad sa mnom nije imala ništa osim priče u koju se može pobeći.

Kad odlučim da pobegnem, uz lagani jazz, tada prizovem njega. On mi uvek dodje. Prvo se osmehne jer zna da me njegov osmeh pretvara u kišnu glistu. Posle mi pruži ruku i zapleše sa mnom, bez ikakve želje da pratimo neke korake, da bilo šta pratimo. Svira jazz i mi se lagano jedno oko drugog vrtimo. Verovatno bi odleteli kao pocepane novine da nas ne drže zajedno njegove ruke. On zna da se ja od toga zaista pretvorim u pocepane novine i da je istina sve to o vetru i o tome da bi me odneo u vražju mater da nema njega da me drži. Posle me privuče k sebi kao da privlači Karpate i Ostrvske planine da se kroz morske struje spoje u zauvek. On zna da ja već kod primicanja njegovih usana mojima gubim tlo pod nogama i da više nemam pojma kako se zovem, ko sam, gde sam i zašto uopšte moje ruke pišu priču o...

Radojka Rea Sartori