Priče iz mobing pakla - treći deo

I tako, za te tri nedelje prilično dobro sam ušla u posao. Svi su me hvalili. Govorili su da sam dobro i pristojno dete. Da sam iznenađujuće samostalna u radu. Odredili su, prema rasporedu, koji direktor i načelnik treba da naprave moj raspored smena.

Prva noćna smena bila je dežurstvo sa direktorom. To je ujedno bila i prekretnica dešavanja. Ta smena označila je uvod u kasniju kulminaciju. Došla sam na vreme na posao, mislim da je vikend bio u pitanju. Doglavna sestra je bila prisutna, radila je dnevnu smenu i predavala je meni. Međutim, vrzmala se i nakon kraja svoje smene. Nosala je neke sveske i pregledala nešto. Slabo je komunicirala. Gledala sam svoja posla i završavala radne obaveze. Iako je bila praksa, a i sama kultura, da se javljamo i pozdravljamo jedni druge pri odlasku, ona se ,,izgubila“ ne javivši se. Bilo mi je čudno. Obavila sam radne zadatke, očistila radne prostorije i povukla se u svoje odaje. Oko 22 h, pozvala me neka pacijentkinja. Otišla sam do nje, bila je to jedna baka. Bolovala je od hipertenzije. Izmerila sam joj pritisak. Bio je jako visok 220/160. Imala je tegobe. Stanje je bilo hitno. Bila sam u obavezi da obavestim lekara, hitro sam krenula da ga potražim. Žurila sam, pokucala sam na vrata lekarske sobe. Međutim, čula sam glasove i neprimerena dešavanja unutra. Sa njim je bio neko. Nastala je panika unutra, čula se psovka i tumbanje. Šokirala sam se, odskočila sam od vrata i pribila se uz zid preko puta vrata. Uspaničila sam se, razmišljala sam šta da radim, bilo mi je neprijatno. Iznutra se začulo : ,,Momenat“. Mislila sam da pobegnem, ali onda bi bilo očigledno. Odlučila sam da se pravim blesava. Morala sam da ga obavestim, slučaj je bio hitan, a ja sam bila odgovorna za pacijente. Momenat je duže trajao. Direktor je provirio iz mraka sobe. Izvinila sam se zbog ometanja i raportirala mu stanje. Rekao je da će doći. Otišla sam i pripremila pacijentkinju za pregled. Došao je i obavio pregled. U jednom momentu napravio je bolnu grimasu lica, sasvim veštačku, držeći se rukama za donji deo leđa. Rekao je: ,, Jao, jao, ušinuo sam leđa, malopre, baš kada ste me tražili. Zato si me duže čekala.“ Rekoh: ,, Dobro“. Suzdržavala sam se da se ne nasmejem. Bio je loš glumac. Pomislila sam ,,Ušinuo si ti onu stvar“. Ubrzo je zatražio neki lek za baku. Potražila sam ga u ormariću sa medikamentima. Tog leka nije bilo. Tražio je zamenu čijeg imena se nije sećao. Ja sam još manje znala ime te zamene. Prišao je da je sam potraži i podseti se. Pomakla sam se. Bio je uznemiren, tresle su mu se ruke, oborio je čitav red lekova. Pokušavao je da se pribere i spakuje kutije. Rekla sam da ću ja spakovati kutije. Vratio se za sto i pisao. Spakovala sam kutije i prišla podu. Gledala sam nešto vani. Okrenula sam se kasnije i pogledala preko ramena. Nije pisao, držao je olovku i zagledao se u moje butine. Bilo mi je neprijatno i sramota. Pomerila sam se na drugi kraj prostorije. Nastavio je da piše. Završio je šta ima. Rekao mi je da ga ne zovem više i da će sam doći za sat vremena. Otišao je i zaključala sam se u svoje odaje. Molila sam boga da se ne desi još neki hitan slučaj. Ajde, što se mangupirao za vreme radnog vremena, nego je pravio i meni problem. Nisam živa smela opet da ga potražim. Za nepunih dvadeset minuta začula se lupa na mojim vratima. Tražili su me iz jedne sobe. Otišla sam, neka žena se žalila na bol u ramenu. Bolovala je od hipertenzije. Bila je uplašena. Izmerila sam pritisak. Bio je u granicama normale. Nije bila hitan slučaj, bol u ramenu obaška. Odahnula sam, ali žena je bila hipohondar, plašila se moždanog insulta i hiertenzije. Zahtevala je odmah lekara. Morala sam, s obzirom na situaciju, da je slažem. Rekla sam joj da doktor ima neka posla i da će doći za pola sata. Bila je nepoverljiva. Srećom, poavio se iz svoje kalakurnice tačno u minut nakon sat vremena, baš kao što je obećao. Bio je rasejan, sama sam morala da ga vijam na hodniku vezano za pacijente. Rekao mi je da će sam obaviti pregled, da mu donesem karton i povučem se. Tako je i bilo. Do jutra je bilo mirno. Zaključala sam se u svoje odaje i čitala. U pauzama sam razmišljala o dešavanjima. Rad u takvoj ustanovi nije mi se dopadao. Znajući za moralne karakteristike nadređenih, za čudna dešavanja sa zaposlenima, strahovala sam : ,, Šta znači ugledati se na Doglavnu?!“ Osim toga što je direktorova konkubina, nije imala drugih kvaliteta. Tako nešto bilo je za mene nedopustivo. Strahovala sam od ucena i šikaniranja. U tom momentu nisam imala sve informacije, ali nazirala sam nevolju. Mislila sam o tome da napustim posao. Došla sam kući i rekla ocu da mi se tamo ne dopada da radim. Da je tamo ,,sajam ludaka“ i šta se sve dešava. Da porazgovara i obračuna se sa direktorom, ili ja više ne idem tamo. Uznemirio se, smirivao me i rekao da izađem iz smena. Da možda neće biti onako kako mislim. Bila sam razočarana. Moji su gajili očekivanja, nisu me podržali onako kako sam mislila da treba. Oduvek sam bila neobična i ekscentrik, svog stava i samovoljna. Nisu umeli najbolje da se izbore samnom. Mislili su da preterujem i da ja opet nešto ,,samovoljišem“. Rekoh: ,,Dobro, uradiću tako, ali ako se desi nešto, ne moraš da dolaziš. Obračunaću se sama.“

Narednog radnog dana radila sam dnevnu smenu sa Doglavnom. Bila je distancirana kao i uvek. Sve vreme je rovarila po evidencijama i obavljala neke poslove glavne sestre. Ja sam obavljala redovne dnevno-medicinske poslove. Posmatrala sam je, znala sam da je ona konkubina, očekivala sam atak. Takođe sam znala da je mediokritet i da će se sama potvrditi moje tvrdnje. Smena se završila. Obukla sam civilno odelo i krenula kući. Stigla sam do izlaznih vrata zgrade . Mislima sam već bila izašla. Začula sam korake, Doglavna je trčala za mnom noseći u rukama svoje pijačne torbe. Dozivala me je besno i neprijateljski. Sačekala sam je. Kritikovala me je u vezi nekog leka, govorila je da ga nisam dala jednoj pacijentkinji. Mislila je da se neću sećati toga, to se desilo sedam dana pre toga. Ali, lek je bio specifičan prema imenu, prema obliku i prema izgledu folije, folija je bila neobične zelene boje. Dala sam jedini preostali lek. Rekla sam konkubini da je lek dat. Da se vratimo na odelenje i da joj pokažem evidenciju o tome u knjigama. Siktala je na mene kao zmija otrovnica pogledom punim mržnje. Govorila je: ,,Nisi, nisi, lažeš. To ne može tako.“ Ostalo, nisam razumela. Bila je ostrašćena i neprijateljski nastrojena. Znala sam radi čega i da me neće ostaviti na miru, kao ni sve prethodne. Rekla sam joj: ,,Slušaj kurvetino, nismo mi ovde na pijaci da me juriš sa tim tvojim torbama i razgovaraš sa mnom na takav način. Smatram da ti takva nisi kompetentna meni da prigovaraš. Ako nešto i pogrešim, tu su glavna sestra i načelnik“. Čuvši epitet ,, kurvetina“, sagla je glavu i zaćutala, odslušala je do kraja moj monolog, pokupila je svoje torbe i izletela napolje poput furije. Sa ovim događajem priča je ubrzano kulminirala. 

Gordana Jovanović