Priče iz školskih hodnika - Kosta

Nije govorio. Od samog početka, od kada je upisao srednju školu i tog prvog septembra kada se prvi put susreo sa novim drugarima i nastavnicima, odlučio je da ne govori. U početku su pokušavali da komuniciraju sa njim, ali su brzo digli ruke. Deca jako brzo, nastavnici i stručna služba nešto kasnije. Da bi olakšao i sebi i njima Kosta je pisao. Sve što je bio pitan napisao bi na papir. Interesantno je bilo to da je na papiru, kojih je uvek imao čak i previše u školskoj torbi, prvo napisao pitanje pa tek onda odgovor. Uvek bi slovima ponovio to što je bio pitan, da bi zatim ispod lepo oblikovanog pitanja usledio i odgovor. Njegov odgovor. Nastavnici su se navikli posebno zato što je u suštini bio dobar đak. Štivo je lako savlađivao, ocene su mu bile i više nego dobre, a na časovima nije remetio nastavu, te je čak i stekao puno simpatija u nastavnom krugu.

Još u početku, dok nisu prihvatili to njegovo stanje, pedagog i psiholog škole, pokušavali su da nađu način da ga nateraju da progovori. U osnovi on nije imao problem sa govorom, čak se i majka čudila tome, iako jeste upisan kroz projekat inkluzivnog obrazovanja. Majka, starija žena izrazito pognutih ramena i sa rukama punim ožiljaka, odazvala bi se pozivu škole baš svaki put, u tačno predviđeno vreme. Nije kasnila, uvek je imala vremena i nikada se nije pobunila ni na jedan predlog psihologa kako da pokušaju još jednom da objasne Kosti da treba ili mora da govori. Uvek je bila saglasna sa svakom merom i idejom i mada nije mnogo detalja iz privatnog života iznosila, sarađivala je verovatno najviše što je mogla i umela.

Trag odustajanja od namere da Kosta progovori naslutio se još nakon prvog polugodišta. Do kraja prvog razreda, svi su se već navikli, čak i drugari. Nisu ga mnogo gotivili, to jeste istina, ali nekolicina njih koji su ostvarili kakav-takav kontakt sa njim, nisu imali problema sa tim što su morali da čekaju na svako pitanje da on zapiše odgovor. I pitanje naravno.  S obzirom da je bio daleko sporiji od ostale dece, čekali bi ga da zajedno izađu iz učionice po završetku dana, a neretko bi mu i pomagali prilikom selidbe iz kabineta u kabinet, kako ne bi zadržavali drugu decu koja bi čekala da se prostorija isprazni kako bi oni ušli. Sve u svemu, stvari su funkcionisale.

Došao je i četvrti razred i maturantska ekskurzija. Euforija dece se nije smirivala nedeljama. U svom tom silnom dobrom raspoloženju, na roditeljskom sastanku, a na jaku inicijativu dece, roditelji su se dogovorili da jedan učenik koji na odeljenje može ići gratis, bude baš Kosta. To je bilo zapravo prvi put da se pitanje Kostinog finansijskog stanja postavi, jer on nikada nije odavao utisak da je materijalno ugrožen do te mere, iako, ruku na srce, niko se i nije mnogo o tome raspitivao, a sama porodica nije insistirala na tome.

Kada je narednog dana, razredna na odeljenjskom času, već usvojeni predlog od strane roditelja, iznela pred đake, pa i prvi put o tome obavestila Kostu, desilo se nešto neočekivano. Kosta je po prvi put za četiri godine izvadio list papira iz torbe i bez napisanog pitanja, kao što je uvek radio, preko celog lista napisao jedno veliko kao planina NE! Bojeći se da ne isprovocira Kostu, razredna je samo rekla „dobro“, i satavila sa nekom drugom temom. Na kraju časa, zamolila ga je da ostane u učionici. Ovako je tekao razgovor, pri čemu je Kosta pisao:

- Nisam želela da te povredim, izvini ako sam te naljutila, tvoji drugari su insistirali da i ti pođeš. To što ne govoriš ne znači da ne možeš da vidiš. Ima toliko lepih mesta i znam da bi ti prijalo i da bi voleo to. Pretpostavljam da se osećaš postiđeno, ali veruj mi, nemaš razloga. I ja bih lično stvarno volela da pođeš.

- Ićiću na ekskurziju, ali ću da je platim.

- Jesi li pitao mamu?

- Mama zna.

- Reci mami da se svi i roditelji tvojih drugara slažu da ne moraš da platiš, biće joj lakše, znam, i ja sam mama i imam gomilu troškova, svi imamo. Molim te, obećaj mi da ćeš makar da je pitaš šta ona misli o tome.

- Pitaću, ali znam. Platićemo.

- U redu, kako hoćeš, svakako mi je drago da ideš. Možeš sada da ideš kući.

Kosta je bio na ekskurziji. U svom svetu, sa svima njima, činilo se da se lepo provodio. Uredno, kao uostalom i sve drugo, platio je svoju ekskurziju.

Na poslednjem roditeljskom sastanku, kada se delile diplome, Kosta je došao sam. Kada su se roditelji razišli prišao je razrednoj i rekao joj:

- Sada ću ja da radim i da zaradim novac i da imam sve što mi treba.

Razredna je ostala bez teksta. Ovog puta ona nije imala glasa.

- Zašto? Mili moj dečače. Zašto nisi hteo da pričaš? Jesmo li te nešto uvredili?

- Ne. Vi ste najdivnija žena na svetu. Ustvari, posle moje mame. Mi smo mnogo siromašni. Živimo u staroj prikolici koju je još tata, dok je bio živ, našao na nekom otpadu. Samo ja i mama. Primamo nešto para od države. Kupamo se u jednom buretu plastičnom. Zimi mama zapali peć pa se tako grejemo. Kako da pričam. Šta da kažem kada bi neko nekada pitao da dođe kod mene. Nemogu ja to. Ovako je bilo lakše. Ali sada, sada ću ja da radim. I sve će biti drugačije. Hvala vam na ekskurziji, nije lepo što to tada nisam rekao, mama je od prvog razreda skupljala pare da odem na maturantsku ekskurziju. Mnogo vam hvala na svemu sve ove četiri godine. Do viđenja razredna.