Priče iz školskih hodnika - Vuk

- Brzo, zovite hitnu pomoć!!!

- Šta je bilo, evo zovem, gde, na glavnom ulazu, nek ide neko da čeka neće se snaći po ovim hodnicima, gde je, u učionici, idi, idi, idi tamo...

Sirena glasnija nego obično, kao da su je baš jutros nešto pojačali, zamenili, popravili, histerični vozač, brzi koraci i nosila, ušli su, i izašli. Odveli su ga. Nastavnica je ušla u kancelariju i dobila šećer i vodu. Bela, uplakana, uplašena, ruke joj se tresu toliko da joj koleginica pridržava čašu. Pokušava da dođe do daha. Mi ćutimo. Samo se njeno glasno disanje širi kancelarijom. Otvaramo prozor iako je hladno, potreban nam je vazduh, svima. Ćutimo. Ne pitamo ništa. Čekamo. Ko zna šta čekamo.

- Samo se srušio sa stolice. Podelila sam kontrolni. I on je, obično je bolji, ali eto, jedva dvojka. Naljutio se. Mislila sam malo. I mislila sam da folira, ali, bio je tako beo i modar i hladan. Odjednom tako hladan. Kako neko može da bude tako hladan? I ruke i vrat i lice, možda od vode, ne znam, polili smo ga vodom. Devojčice su počele da plaču. Onda sam dojurila do vas. Ne znam. Da se nije potreso? Ne znam. Ne znam. Ne znam

Ponavljala je nastavnica stalno jedno isto: „Ne znam“. Bila je žena u godinama, verovatno i sama slaba na iznenađenja. Odavno je htela da ode u penziju, ali ta pomeranja. Stalno po još malo, još šest meseci, još četiri meseca, što duže to bolje. Pa ko izdrži. Slabih živaca, vidno potrešena, nemoćna da nastavi dan, pozvala je taksi i otišla kući. Mi smo pozvali roditelje. Niko do kraja dana nije bio skoncentrisan na posao. Takve stvari te uvek pomere iz težišta. Kako god da se završe.

Tog jutra sam kaznila svog sina zbog trojke iz matematike. Nema igrica, nema telefona. Vukova majka je bez kucanja ušla u kancelariju.

- O, oprostite, ja se zanela, nisam ni kucala, izvinite, jel smetam, da sačekam?

- Ne, ne, uđite. Kako je Vuk?

- Ja sam došla da vam kažem da neće neko vreme dolaziti. Hemioterapija. Dvanaest doza. Kažu da je mlad, jak, izdržaće.

- Oprostite, ja ne znam šta da kažem.

-  Znam draga gospođo, znam, ne bih ni ja znala šta da odgovorim. Pomolite se za njega ponekad, biće dovoljno.

Pozvala sam kući. „U redu je. Nisi kažnjen. Nije mi ništa, ajde, idem da radim.“

Nedelje i nedelje borbe. Drugovi svi do jednog na smenu kod njega. Nekada ih primi, nekada je preslab. Nekada jednostavno ne želi da priča ni sa kim. Idu oni, ne smeta im, pa ko ga vidi čitav dan prepričava. U učionici broj 17 niko ne galami više. Ne prepiru se, ne prepituju se. Jedina tema je Vuk. Cele je zime to bila jedna jako tužna učionica. I nastavnici su umesto prvog pitanja: „Ko je odsutan?“, uvek najpre pitali: „Ko zna, da čujem, kako je?“.

Prvih dana posle nove godine deca su se vraćala u svoje učionice. Uobičajna galama i prepričavanje doživljaja. Na kraju te prve nedelje, u učionici broj 17, drugi čas samo što je počeo. Tišinu u hodniku odjednom razbi glasno smejanje i vriska. Vuk se vratio. Došao je da ih poseti. Svi su se sjatili oko njega, devojčice su ga ljubile. Dok je mama sređivala papire u vezi odsustva on je pošao sa njom da vidi drugare. Nije bio spreman da se vrati u školsku klupu, još uvek nije. Ali uskoro. Obećavao je širokim osmehom i vlažnim očima. Obećavao je njima. Obećavao je sebi.

Svi smo odahnuli. Nekako se lakše živelo tih dana posle njegove posete. I učionica 17 nije bila tako jezivo tiha. Vraćali su se polako u život i deca i učionica.

Prolećno jutro. Mirisalo je na kišu. Samo na kišu, nikako na ono što me je sačekalo na ulaznim vratima. Plakata. Vuk. Vazduh stao u grlu i ni na jednu stranu da krene. Nesvestica. Svi smo se ponadali. Svi. Ali, ovo je život koji uvek nađe način da ti objasni da se sve priče ne završavaju srećno. Da je blagoslov ono što imaš, a ne prokletstvo ono što nemaš. Da prihvatanje zdravo za gotovo bilo čega i bilo koga, zna da opeče kao tri vulkana da se prospu po tebi odjednom. I peče to, i nikada ne prestane.

Brdo ječi. Mnogo dece. Zvuci od kojih se i sam đavo naježi. Mnogo dece i svi plaču. Ne, ne plaču, urlaju, vrište, ne veruju, premali i preveliki za jedan dan.

Do sledeće generacije učionica broj 17 nije postojala. Tek poneki šapat. Hladna i mračna od ljudi, od malih ljudi, plašila je i prolaznike koji nisu znali za njenu priču. Tek je naredna generacija dozvolila da mi, koji smo bili svedoci, probamo da zaboravimo godine u kojima to i nije bila učionica već kapela. Vukove slike umesto panoa, njegovo ime u dnevniku i neispisane rubrike. Čekale su na ocene. Čekaju i danas. U arhivi. I nisu prestale da se nadaju. Možda se desi čudo. Možda se vrati i uradi kontrolni bolje od dvojke. Ma i ne mora da ga uradi dobro. Dajemo petice, ne košta, samo neka su nam đaci u klupama. Ne na zidovima.

Molim te Bože, samo ne na zidovima!