Profesionalac

Bio je odličan glumac, iako se glumom, kao životnim pozivom, nikada nije bavio. Ceo njegov život je bio gluma. Zadobio je nekim svojim delima iz rane mladosti, dok mu je još otac bio živ, naravno, preko njegove „grbače“ za vreme studija, dobre prijatelje, sada na odličnim društvenim pozicijama, držeći ih u svom stanu, koji je tata plaćao. Kasnije mu se to u životu višestruko isplatilo. Pričao je priče o ratu u stranoj zemlji u kojoj je bio najhrabriji, najbolji i najprimereniji, pa čak i osuđen na smrt, koliko sam mogao da razumem – od svojih! Ti delovi mi uopšte nisu bili jasni, gutao sam ih kao gusan, ali sam mu se potajno divio. Šest ili sedam godina je proveo u ratnoj zoni, onda nastavlja da priča kako je bio u drugoj stranoj zemlji i posle toga nailaze priče o njegovim ženama. Imao je nekoliko brakova. Svi su trajali po, otprilike dve godine. A, onda je počeo da pravi spisak ljubavnica. Taj deo me oduševljavao. Jednom je rekao da ih je imao 104, a drugi put 104 plus 4. Onima kojima je činio „usluge“, nije upisivao ni broj ni ime. Sila od muškarčine! Par puta sam čak imao priliku da vidim njegov polni organ. U stanu je uvek bio go i kada bi neko došao, obično na kratko, oblačio je bade mantil ili kraći i tanji kućni ogrtač. Nije ga zakopčavao niti vezivao. Nije imao nikakav kompleks, čak se prijatnije osećao go nego obučen, a začuđene poglede, jednostavno nije primećivao. Bio sam kao muškarac, fasciniran veličinom njegovog mirujućeg polnog organa. Samo sam jednom pomislio kakav bi to bio prizor kada zasija u svojoj punoj veličini. 

Krevet mu je stalno bio razmešten i u haosu. Pričao je da pati od metereopatije i da svaka promena vremena utiče na njega tako da ga obara u krevet. Noću je imao nesanicu, a danju je spavao satima i uvek se žalio na neispavanost. Meni ni to baš nije bilo jasno, jer ako nije noću, dobrano je spavao danju, tako da je organizam dobijao svoju potrebnu dozu sna, ali on ne samo da je govorio da je bio nenaspavan, već je i izgledao nenaspavan.

Imao je prijatelje na svim stranama sveta. Pardon, ne prijatelje – prijateljice. Onaj mali broj muških prijatelja je mogao da se zanemari, izuzev u slučaju kada su u pitanju bili njegovi zemljaci. A prijateljice! To je trebalo videti! Bilo je i mlađih, ali govorio mi je da preferira starije žene, čak do 80-te godine. I tu mi nije bilo ništa jasno,  jer to je za mene, dosta mlađeg od njega to bila starost koja je u sebi najmanje imala seksualnost, već samo oblik glave, frizure i količine bora. Imao je običaj da kaže: da j.... , može svako, ali da zadovolji ženu oralno, bio je vrhunac njegovog umeća i ideal pravog seksualnog čina. Nisam se baš slagao sa takvim mišljenjem, ali sam mu nekako duboko verovao i nadao se da ću možda i ja jednog dana otkriti da je to najispravniji način vođenja ljubavi.

Bio je visok, ni mršav ni debeo i nije bio dlakav. Procenio sam da su mu i stopala bila srazmerna ostalim njegovim merama. Iako je već u godinama, imao je nežnu kožu, ali par puta sam prilikom nekog naprezanja da nešto pomeri, osetio da je jakih, na prvi pogled neprimetljivih mišića. Govorio je kako može da zadavi čoveka, a da ga ne hvata za vrat. Da, ubijao je u ratu, bacao bombe, a onda se posle bačenih bombi, pojavljivao sa automatom i kosio ono što je ostajalo živo posle bombi.

Mislio sam da je ponosan na svoje poreklo, na zemlju gde je rođen, ali sam se grdno prevario. Psovao je milosnu majku svojoj rodnoj državi i njihovim uniformisanim licima, čiju je uniformu i on nosio. Da se vrati u svoju domovinu, živeo bi mnogo dobro. Ovde živi sa minimalnom penzijom, ali neće u svoju domovinu. Da bi uspeo da plati zaostale dugove za struju, vodu i ostale dažbine, radi svakakve, ali baš svakakve poslove. Neki su intelektualni poslovi, koristi više jezika, a neki nisu ni poslovi, već prodavanje...

Jednostavno, čudnijeg čoveka nisam sreo. Malo je govorio. Karakterističan je bio po načinu pušenja cigareta. Uvukao bi duboko dim, a onda zastajao duže nego što sam mislio da je normalno i pri tom dobijao tako pitom izraz lica, koji mu je namah skidao 15 godina i izbacivši dim, opet poprimao pređašnji oblik lica. To mi se mnogo svidelo.

Posle nekoliko susreta i razgovora ipak sam mu našao manu. Nije lagao, nego je jednostavno izmišljao neke likove i kada bih mu ja u priči kasnije pomenuo ime osobe o kojoj je pretgodnog susreta pričao, gledao me je malo čudno, a onda govorio kako prvi put čuje to ime i da mu je to nepoznato. Osećao sam se kao budala, a ako ništa drugo, pamćenje me je perfektrno služilo. U kasnijem susretu, u priči, opet bi pomenuo lik, odnosno ime, za koje je prethodni put tvrdio da mu je nepoznato. Na kraju nisam bio siguran da li je izmišljao ili počeo da lapi i starački zaboravlja. Mislim da je bilo ovo drugo.

Omatoreli ratnik, možda ubica, sa nekoliko brakova iza sebe, sa fascinantnim brojem ljubavnica, bio je i posle pet godina živ nakon našeg poslednjeg susreta. Sreli smo se na šetalištu ispred njegovog stana. Seo je na kratko sa mnom, razmenili smo nekoliko rečenica, a onda se izvinuo, morao je da požuri, reče da očekuje jednu „prijateljicu“, da treba „propisno“ da je sredi za 100 evra, a moraće iako je umoran i totalno neispavan. Malo teže je ustao, malo se ispravio i ležernim korakom otišao put stana. Gledao sam ga dok nije nestao iza ulaznih vrata zgrade. Sedeo sam i dalje u istom položaju i razmišljao da li je opet izmislio „prijateljicu“, kad u poslednjem trenutku videh stariju, ali prilično vitalnu damu kako izlazi iz taksija, i tri puta zvoni na dugme interfona. Dugme je bilo drugo odozdo u prvom redu,  levo – njegovo. Znam, jer sam na isto zvonio i ja kada sam dolazio kod njega na razgovor.