Rođena kao pesnik

Sunce je polako zaranjalo u more kada se Ugo popeo na polupraznu terasu hotela. Napunio je pluća mirisom čempresa i pogledom potražio mesto za sebe, mesto na kome ga niko neće uznemiravati. Voleo je samoću, tišinu koja je oplemenjivala njegovu pesničku dušu. Rime su se rađale u nemom pogledu u daljinu, u tišini koja je prizivala pesničku dušu da porodi stih. Dok je okretao stolicu ka pučini, primetio je na suprotnoj strani terase osobu koja se osamila, koja je, kao i on, gledala kako sunce tone u more, kako se vatrena lopta davi u tirkizno modrom plavetnilu, kako polako umire dan. Bila je prelepa. Ugo nije mogao da odvoji pogled od crnke u belom lanenom kompletu, čiji je profil zračio elegancijom. Prebacujući pramen nemirne crne kose iza uva, neznanka je bacala svoj pogled kao udicu, daleko, daleko u more, do pučine... Ugo se nasmešio i okrenuo pogled u svoje parče neba, koje su ranjavali vrhovi visokih čempresa, ali ne zadugo, trnci u telu su ga naterali da naglo ustane i krene ka njoj.

– Lep pogled... – prišavši na par koraka od neznanke, rekao je bez predstavljanja i nastavio da gleda u predivnu sliku koja je zarobila svu pažnju žene koja nije reagovala na njegovo prisustvo. Pošto nije dobio ni odgovor ni pogled, malo je sačekao, pa, naslonivši se rukama na mermernu belu ogradu terase, oduševljeno nastavio:

– Ove čemprese nećete naći nigde u svetu, more je samo ovde tako modro, zato se i sunce davi baš tu. Ja ništa lepše nisam video u životu. Vidite li ovu zlatnu nit…

– Koja se provlači kroz ljubičasto modro plavetnilo, kao konac švalje koja iglom spaja haljinu od najlepših boja prirode... – ne okrećući se prema njemu, prekinula je njegovo oduševljenje,  pa je najzad čuo njen glas.

– Lepo rečeno, pesnički, ni ja ne bih bolje... – zaigralo mu je srce, učinilo mu se da je najzad našao srodnu dušu. Samo što je hteo da nastavi sa opisivanjem slike na kojoj se sunce razlivalo u more, ona je nastavila…

– A vidite li vi kako je obala zagrlila more, kako je od mora otela deo za sebe, čuva ga kao da se plaši da će ga oseka odvući iz njenog zagrljaja i da više nikada neće grliti te iste ljubičasto modre talase, da će zlatna nit koja spaja nebo i more nestati zajedno sa suncem kada pođe na počinak… Vidite li? – bio je zapanjen opisom prelepe tajnovite neznanke, ona je videla ono što on nije.

– Želim da vidim, vi ste to tako lepo rekli da je nemoguće ne videti sliku vaših reči… Vi mora da volite poeziju, ili... Ili ste pesnik…

– Ja, ja sam rođenjem predodređena da vidim nevidljivo, da stvaram boje koje ne postoje nigde osim u mojoj glavi…

– Rođena kao pesnik… – zastao je oduševljeno, očekujući ponovo glas u koji se zaljubio kada ga je čuo.

– Ne, rođena slepa… – rasklopivši štap koji je držala u ruci, ustala je sa stolice, pogledala ka njemu, i stavila tamne naočari na prelepe crne oči. Okrenula se i, tražeći štapom prostor između stolova na terasi, otišla u hotel. Ugo je dugo, zapanjeno gledao za njom. Kada se okrenuo i ponovo pogledao u pučinu, video je sliku koju je prelepa neznanka elegantnog profila videla svojom dušom. Sada je bila još lepša, presijavala se od njegovih suza… 

Bratislav Rosandić