Rođendan

Predmeti ćute i kriju tajnu svih večnih stranara, svih prošlih i budućih stanara jednog stana u višespratnici.

Kamena vaza nemo gleda u daljinu. Nikada neće otkriti koliko je ruža do sada dobila, koliko je njih uvenulo odmah, a koje su rođene veštačke. Vinska čaša nikada neće otkriti da li su stanari dosipali vino u želji da se što više opuste i čiji su to jedva vidljivi otisci prstiju.

Pepeljara će zauvek ćutati koliko je cigareta do pola popušenih završilo u njoj, jer je neko žurio negde ili je bio prekinut od strane one čiji je ruž ostao na čaši- kao dokaz da je ostalo nešto iako su oni postali prazni. Šta ako predmeti progovore i ta vrata otkriju ko te je čekao celu jednu večnost? Šta ako otvoriš i vidiš kako je ispred ista osoba, ali potpuno strana, sa veštačkom ružom u rukama, flašom tebi poznatog vina i zgužvanom paklicom cigareta? Sa istim očima, ali bez poznatog sjaja, sa nogama u tebi poznatim patikama, kako stoje na njima poznatom pragu, ali više ne prepoznaju dom.

DAN TREĆI:

Uvek sam se bojao što je bolnica bila nedaleko od moje kuće. Za svojih 40 godina nikada nisam bio kukavica, samo sam previše verovao u znakove.

Osim mene, u svetloj čekaonici koja je mirisala na strah, bila je žena sa detetom i sedi starac nedaleko od nje.

Sedela je prekoputa u zelenom kaputu sa dečakom u krilu.

Na glavi joj je graciozno stajala sedefasta šubara ispod koje se nazirala uredno talasasta kosa boje kestena.

Mnoštvo belih bisera savršeno se utapalo u njenu bledu kožu, dok su se tanki prsti završavali blago crvenim noktima.

Njene pristoje kožne cipele bile su čiste, bez ijedne kapi prkoseći kiši koja je dobovala ulicama. Kao da već odavno čeka.

“Ubrzo ćemo. Sada će ona fina žena da nas prozove. Ovo je poslednji pregled, dušo. Mama je tu.”- šaputala je detetu koje se igralo sa njenim pramenovima.

Bio sam obuzet skladom toliko da sam počeo da ignorišem bol.

Njen baršunasti glas savršeno se stapao sa modrom jeseni.

Krupne, crne oči iz kojih je isijavala bezuslovna ljubav svaki put kada bi bile uprte u malo biće, fascinirale su me više od bilo kojih pre.

Upoznao sam svoju drugu polovinu, onda kada je polovina koja predstavlja mene polako umirala.

Toliko sam bio u sadašnjosti da sam se uplašio da mi budućnost ne oduzme dragoceni prizor.

Uveren sam da je to bio anđeo.

Svetlost je sve više ispunjavala hodnik i više nisam osećao bol. Osetio sam ljubav.

Nisam više mogao da čujem svoje otkucaje srca i bilo je očigledno da sam završio svoju misiju ovde.

Jedino mi nije jasno čime sam zaslužio ovako divan (k)raj.

DAN DRUGI:

U sobi ispunjenoj duvanskim dimom, posmatrao sam duše svih tih dragih ljudi kako se guše u suzama. Bezosećajno sam prisustvovao lomljenju njihovih puteva samo zato jer me vole.

Neko je odlučio da ne pripadam više grupama ljudi i njihovim mračnim stvarnostima, da ne posmatram bića u belom crnih duša, da ne pregovaram sa zemaljskim demonima koji mi se prijateljski smeše.

Neko je odlučio da nestanem.

Zašto bih plakao? Došao sam samo da saopštim vest koju sam prigrlio.

DAN PRVI:

Čudni su ti rođendani, pomalo sebični. Umesto drugi da se raduju više od tebe jer postojiš, to je tvoj najsrećniji dan.

Pozvao sam par prijatelja da proslavimo jer su mi oni bili jedna porodica.

Na putu do prodavnice, gazio sam mokro lišće osećajući svaki dodir tabanima. Posmatrao sam nebo koje mi se tog trenutka učinilo nikada bližim i slušao vetar koji je bio sve glasniji.

Više nisam mogao da čujem svoje misli od siline vetra koji je počeo da me lomi.

Pokušao sam da osetim šapat a sve više sam osećao bol koji je počeo da mi slama kosti sve do trenutka u kom je nastala tama.

Bio sam u ponoru par sekundi kada sam otvorio oči i ugledao čoveka u beloj odori čije su oči bile uprte u mene.

“Gospodine, moramo da pričamo.”- šapnuo je doktor.

Klimnuo sam glavom.

Bio je to najbitniji razgovor u mom životu, ali je trajao suviše dugo da bih ga pamtio.

Suviše dugo da bih pamtio bilo koji detalj sem par reči: “Bolest se ponovo pojavila. Imate još dva dana.”

Milica Janjić