Samanta, Miranda, Šarlot i Zlatiborka

Isključujem mobilni i shvatam da nisam sam u čekaonici. Tu je „japi n'rd“ sa ogromnom advokatskom kožnom torbom i uglačanim zumbanim cipelama, mis mokre majice Kobasicijade u Turiji devedest sedme i nezvanična kraljica šarma i personelitija Slaninijade u Kačarevu iste godine – ukratko, žena koja tajnu zna. Odlikaš je već prošao na konkursu za zamenika direktora u Majkrosoftu i ovde je samo da ih ispoštuje jer su ga pozvali k'o čoveka, ali je zato estradna mortadela-karamela nešto savim jedinstveno. Predugačka kosa, nekoliko kilograma viška, štikle dvan'eskinje, mejkap za Helovin i nokti rađeni u ulici Brestova. Kompulzivno ponavlja sintagmu „znači, nebitno“. Glasno smejanje na naučnikove fazone i simpatična, svedena haljinica-maramica sa animal printom,  koju simultano povlači čas gore čas dole, kao da je u nedoumici da li je manje zlo da joj proviri halter samodržeće čarape ili tamno purpurni oreol namunjene bradaje. Ne zna do kad će ovo da traje i u frci je jer je ostavila klinca kod svekrve, a i obećala je Samanti, Mirandi i Šarlot da će da odrade kaficu ili neki lajt ručkić tipa „ćevapi s rukolom“, a od priloga samo urnebes. Seks end d vilidž.

Mogu samo da pretpostavim kakva joj je slika u CV-ju (verovatno s letovanja na Adi Bojani), šta je završila (master diploma Menadžmenta poslovnog praćenja, na Sega-mega brend univerzitetu) i čime se u stvari bavi (vlasnica je samostalne, najstarije zanatske radnje za prostorno tutkanje ili se možda pravilno kaže tutkalisanje).

Zvoni joj mobitel. „Vetrovi tuuuge, čije ste sluugeee...“ Kjut rington.

„Dobro, teta Miro, znam da su sutra Zadušnice i da bih morali da spremate za Orlovaču. Znam, znam, znam... Znači, nebitno, pokušaću da dođem što pre“.

„Veštica“, reče jedva čujno i ugasi zvono na telefonu.

Ja sam ipak prvi za streljanje.

„Miloše, recite nam u najkraćim crtama još nešto o sebi a da to niste napisali u rezimeu“, kaže mi kroz poluosmeh goluždravi menažer humanitarnih resursa koji je skinuo sako, blago razdrljio kravatu i nehajno zavrnuo rukave na košulji, kao da su mu Šicer ili Krsta Mišić dali u zadatak da ispita – k'o je zapalio žito ili gde je sakrivena ilegalna, komunistička štamparija?

Nedostaje još samo lampa uperena direktno u lice.

A ja ne mogu vola da ubodem. Zamuckujem. Brada mi podrhtava a glas mutira kao kod uzbuđenog, rošavog pubertetlije. A treba da ostavim utisak pouzdanog kulera.

„Dooobro, to je manje više to. Još samo da nam kažete gde sebe vidite za pet godina od danas?“ reče mališan, kao da prosipa bog zna kakav Dalaj-lamin svetlosni prosjaj, a ne pitanje iz priručnika za idiote Ubedi i pobedi – 100 najvećih tajni iz razgovora za posao, od grupe autora.

Gde sebe vidim? U pizdi materinoj! Serem vam se u ton film!

Hoću da kažem – verovatno na dodeli Oskara popularnosti, Radio TV revije (ako još uvek postoji) ili u restoranu Stara trešnja, na ručku sa predstavnicima Nobelovog komiteta, gde se dogovaramo da podelimo zaista dinosaurusku porciju mešanog mesa i dok mi objašnjavaju u kakvim će mi apoenima isplaćivati nagradu koju sam upravo dobio, jer sam pronašao lek za sidu, kancer, ebolu i još neke bolesti koje su mi na vrh jezika i kojih u ovom trenutku ne mogu da se setim.

Ali, naravno, kažem ono što se od mene očekuje i što je krajnje politički korektno: „Pa verovatno na nekom „sinij'r poustu“ u okviru vaše poštovane kompanije“.

Rutinski se rukujemo, mlak stisak, uz plameno obećanje da će mi se sigurno javiti i to već neki dan od nedelje i da mi želi sve najbolje u daljem radu i profesionalnom usavršavanju.

„Zlatiborka Pokrajac“, proziva kratkovida sekretarica, „ je l' tu možda Zlatiborka?“

„Mislim da je izašla“, odgovara napirlitani programer, „imala je neki dramatičan telefonski poziv“.

Iz romana Malo nam za sreću treba

Vladimir Jovanović