Samo da ti kažem

Sedeli su okrenuti ka zalazećem suncu. Ćutali su kao da nemaju šta jedno drugom da kažu, a sastali su se zbog „važnog“ razgovora.

„Ne znam...“, reče ona narušavajući tišinu,“nikada mi nije bilo jasno zašto sam tako glupa?“

„Nisi ti glupa samo si preosetljiva i maštovita!“, dobi odgovor.

„Jeste, u pravu si! I to ispada kao da je greh...“, reče naslanjajući bradu na koleno jer je u međuvremenu savila nogu i obgrlila je rukama.

„Ipak mi nije jasno, kako to da i dobro i loše u životu ima smisla?“

„Čudno je da to tebi nije jasno, a meni jeste!“, reče dečak nameštajući kažiprstom naočare kao znak posebne mudrosti.

„Niko me nije naučio, niko mi nikada nije objasnio, a čini mi se i da mi neko objasni ja ne bih razumela! Kažem ti, Markić, glupa sam!“

Sav crven u licu zbog njenog tepanja, dečak je panično tražio prave reči, ne bi li opravdao malopređašnju „mudrost“.

„Znaš Lea, to nije nešto što može da se nauči. Za to treba imati posebnog dara ili iskustva. Mnogi imaju, da kažem, saznanje o smislu ili besmislu života, ali ga ne shvataju. Fali im nešto, još neki korak, neka bol, neki ubod sudbine...tako ja gledam na te stvari.“

Sad je već buljila u njega ne trepćući.

„Jebo te, kako si ti pametan!“, sa iskrenim divljenjem odgovori Lea.

„A ti si...“, poče da muca Pametni,“ti si divna i stvarno mi je drago da se družimo...mislim, hvala ti!“

„Nema na čemu, tek ćemo se družiti moj Markoni!“, reče dok je lenjo vraćala nogu u prvobitan, sedeći položaj.“Hajde, idemo!“Odgurnu se rukama i skoči na noge.“Sad malo protezanja i fijuuu, letimo!“

Dečak hitro okrenu invalidska kolica u njenom pravcu kao da je hteo da joj da do znanja da on ne može kao ona tako jednostavno da krene.

„A, izvini, šta to radiš?“, bučno će ona.

„Kako šta? Rekla si da idemo!“

„Da, ali ti sada ne trebaju ta kolica!“

„Ne razumem!“

„Samo da ti kažem dečko, nisi ni ti tako pametan,“, i poče da se smeje“ustani!“

„Misliš?“

„Znam...gurni ih, baci, zaboravi!“

„Ali...“

Nesvestan situacije, već je stajao na nogama i posmatrao Leu koja je nervozno gurala kolica ka litici. Gurnuvši ih okrenula se zadovoljno pljeskajući rukama.

„Eto!“

„Ja prvi put stojim na nogama Lea! Mogu da hodam!“, presrećno uzviknu dečak.

„Zlato moje,“zagrlivši ga reče drugarski Lea,“ne da možeš da hodaš, nego brate moj, možeš i da letiš, baš kao i ja!“ I raširi svoja moćna krila.