Samo je život prošao

„Slaži me još jednom…”, prošaputala je u vetar sopstvenih čežnji.

„Volim te.”, ispunio joj je želju.

Zakotrljala se neka lopta prošlosti po suvom, prašnjavom putu kojim sve ređe prolaze. Digla se prašina, kao da se dižu kuloarske priče iz davnih dana, dok se sve znalo, o svima. Samo tamo, odavno nikoga više nema. Prazan i pust grad kojim sve ređe prođe neka tako lepa priča. I kad prođe, ne primeti je niko. Umrle su odavno one stare sveznalice što su se za svakim uglom mogle sresti. Ne šušte više podsuknje onog vremena u kom su one dodavale i oduzimale, ponešto, pričama sugrađana, ljubavima i nesrećama. Ostale su samo oronule kuće i stare, drvene klupe na kojima su nekad predvečerjima sedele dokone. Al´glas im se čuje odnekud, povremeno. Ko ga je jednom čuo, taj ga ume prepoznati.

Šta je život, ako nema začina u njemu?

I kroz prašinu diže se davna priča. Neko je primetio, neko nije ni kada je trebalo. A sanjala je. Neprestano je sanjala. Korak jedan, san jedan. U pogledu sve tajne i želje, nebo celo kao buket ljubičica. I miriši na tajne. Kud god bi pošla, uskovitlala bi neku tajnu za sobom, svojim korakom utisnula a oblak prašine bi je brže - bolje metlom vetra zabašurio, da niko ne vidi. Nije marila. A i što bi?! Život je da se živi. Tajne su da se pomirišu kao cveće, gricnu kao kolači sa rogačom preliveni vrelom čokoladom. I kad ulepiš prste grickajući, da svaki čežnjivim usnama poližeš sa slašću i zaiskriš pogled u nepoznato – poznatom pravcu. Šta je život bez užitka? Šta je život bez osmeha? Šta je život bez ljubavi?

Nije baš mnogo sanjao. Više je plenio šarmom davnina. Možda se nešto krilo iza osmeha mraka, ko bi ga znao?! Znalo se samo ono što je hteo da se zna. Ali se znalo! Kad bi podsuknja zašuštala iza ugla, znalo se i ono što je krio. Mirisao je na čežnju i tajne. Nosio je mrak u pogledu, a zvezde u rukama. Nije mario šta ostavlja za sobom. Mario je samo za ono što je njemu drago, veliko i važno. Sreću je brao kao ogrozde, a usnama drobio kao penušavo nebo ljubičica. Nisu se sreli. Nikada namerno. Već je to neko dogovorio mnogo pre njih, pa su se našli. Da su se sreli nekada, možda bi priča bila drugačija. Ovako, neko se valjajući oblake, poigrao da vidi šta bi bilo da se miris tajni i mračni oblak pomešaju. Bilo bi… Bilo je… Ne treba se mešati u ono što ne razumeš. Zašuštale su podsuknje, reči se uskovitlale, strasti se izmešale, tajne se namirisale mrakom, a usne zdrobile deo čeznji. Krv se zatrovala krvlju. Nepovratno. Udružili se vetar i oblak prašine da sakriju korake koje su ostavljali za sobom, ali zalud. Nema metle koja bi počistila srce koje se prosulo pod noge životu. Nije se znalo kad je dan, a kad je noć. Pomešali se životi, snovi, želje, nade, ljudi, potrebe. Izmešali se dodiri i mirisi, a nebo se zamračilo kao pred buru. I beše bura. Okupala grad, uznemirila sve u njemu. Kiša se prolila kao iz vedra, a tragove nije sprala. Lepile se laži kao vrela čokolada sa rogača, za prste i srce. Lepili se snovi i nada jedno uz drugo, kao i njih dvoje, telo uz telo. Mamio je miris kože da upije život za večnost. Mrak i tajne, kažu, idu jedno uz drugo. Išli su. Nebo i snovi se lepe i drže za ruke. Njih dvoje nisu. Mrak je mrak. Neistražen i lažan. Ne drži ga mesto, ne drži ga nebo, ne drži ga vrelina pogleda i miris neba. Nebo je sanjalica. Zaplakalo se nad mrakom, ugasilo zvezde i sakrilo mirise za večnost…od njega. Nešto se prolomilo kroz nebo i mrak, sevnulo i zapalilo. Čežnju prokletstva, da ne prestane da gori. Strah i tugu, smeh i suze, lepljive prste i proleće života da večno pletu niti budućeg. Ostalo je iza šuštanja podskunji neizrečeno, a ni sakriveno. Banuh u grad čeznji. Preko prašnjavog druma uspomena, uskovitlala se neka tiha goruća poznata stvar. Kao sa radija melodija prošlosti. Pusto je. Tužno je. Ali i lepo je. Miriši mi na nešto davno započeto, nešto nežno i divlje...

Samo je život prošao.

Maja Wu