Sećanja

Sedim tako ponekad i sećam se svoje bake. Moja baka nije bila kao i većina baki koje znam. Nije nosila maramu i nije bila pogrbljena, a ruke joj se nisu tresle. Bila je od onih baki koje su uvek vesele i nasmejane, i koje stalno nešto rade i negde idu. Uvek je bila zajapurena, da li od toplote ili od hladnoće. Dok je bila na nogama ona je radila i to ju je i pokretalo. Sve čega se prvog sećam uključuje nju negde u uglu slike.

Prvo jedenje slanine je morala ona da prođe sa mnom. I dan danas mi ju je žao kada se setim toga. Toliku vrisku oko slanine još nijedna baka nije doživela. Na kraju je odustala od „ove male koja neće ništa da jede“ i prepustila me majci. Onda su tu bili prvi odlasci u zabavište. Sva ponosna vodila je smotano žgebče od kuće do ulaza zabavišta. Sećam se plača i nelagodnosti odvajanja od poznatih mi lica. Njen osmeh, koji je izgledao kao da će sve biti u redu, me je jedino smirivao, i davao znak da ona zna šta treba da se radi. Tek mnogo godina kasnije ću saznati da to nije istina. Mnogo godina kasnije moj pogled na moju baku se menja.

Dugo sam je posmatrala kao nekoga ko je oslonac cele jedne porodice. Ona je po najhladnijoj zimi znala da ide na posao biciklom, čak i kada drugi nisu radili. Kada padne nije nikome govorila, nego je uporno nastavljala iz sramote da ju je neko možda video u tom padu. Starala se o čitavoj porodici, obavljala svakakve poslove, ali je glavu uvek držala visoko. Slabo je spavala i često se budila tokom noći. Zaticala bih je kako sedi ispred televizora pre zore, odlutalih misli. Čekala je da se jedno po jedno probudi, ozarena kada ima sa kim da priča.

Bila je najsrećnija kad ugosti. Nakon što su svi posluženi sela bi van svih nas, sela bi za sto u trpezariji. Nije želela da se meša, nije želela da se ističe. Iako još tada mala, nisam mogla da ne primetim ovakva ponašanja. Pogled bi mi često bio upućen na nju tako osamljenu. Već tada javljao bi mi se blagi nemir pri pomisli da, šta god da učinim, ona će i dalje sedeti sama i izdvojena. Čini mi se da i sada, nakon skoro dve decenije, mogu da oslikam to jedno nedeljno popodne. Ona sedi nepomično, ruka je na stolu i poluokrenuta je ka nama, u pripravnosti je ako nekome nešto zatreba da odmah ustane i donese i prinese šta treba, kako bi svima bilo što ugodnije.

Nije volela slobodno vreme, tada bi postajala usplahirena i odlazila bi do prodavnice ili bašte. Kada bi se vratila i sela, uhvatila bih na kratko njen pogled. Tada je postajala svoja. U trenucima kada se smiri i disanje postane usporeno, onda bi joj preko očiju prešla mrena neiskazane tuge i telo poprimalo oblik uplašenog odojčeta. Nekada bi odlazila u sobu. Jednom sam je videla kako vraća kutiju od cipela, zatvara vrata od regala i, držeći jednu ruku na njima, ćuti. Nakon kratkog predaha, opet bi se vratila u svoju ubrzanu rutinu obaveza, i smeškala se kao da sebe ubeđuje da je sve onako kako treba da bude. Izgubila bi pojam o vremenu i redovno me pitala koliko je sati.

Bake nema već nekoliko godina. Poslednje čega se sećam su njene nasmejane oči u kući, a onda posle toga prigušeni jauci u staračkom domu.

Umrla je sama, bez da ju je iko držao za ruku. Na moje pitanje zašto je baka sahranjena sama, odvojena i od roditelja i od muža, dobila sam odgovor da običaji nalažu tako, jer je u braku odlučila da napusti muža, mog dedu. ,,Nisu mogli zajedno.“ Tako se priča. Često su se svađali i razilazili. ,,Ona je bila ljubomorna. On ju je voleo.“ Ali prekor u njenim očima je uradio svoje. Ono što je vaspitalo baku da bude ponosna i ne da na sebe, sada je razdvojilo dvoje voljenih.  Običaju su joj dali snage i ubeđenje da stoji iza svoje odluke, ali i osudu da ispašta do kraja života zbog toga. Pa i nakon života. Isti običaji su je udali, ali i zauvek razveli.

Setila sam se toga nekoliko meseci kasnije kada sam pronašla kutiju od cipela.

Bila je stara. Bila je puna neiskazane ljubavi. Unutra su bile crno-bele fotografije sa mrljama od suza. Na svakoj se provlačio jedan isti šarmantni osmeh i ozbiljan pogled. Zagledala sam se u najveću od njih.

,,Tvoj deda je bio lep čovek“, dobacio je otac u prolazu. ,,Umro je ubrzo nakon što se razišao od bake. Nikada do kraja nisu rekli drugom šta imaju. Samo poneki uzdah, i ta fotografija, po tome smo znali da ga voli.“