Silueta, opsesija i radost bola

Viktorov san, nije bilo uobičajeno vreme.Prezirao je rutinu,ni u mladosti nije voleo šablone, a sa godinama u kojima je, ni star da nestane, ni previše mlad da juriša na vetrenjače. Samo je skrivao se, ne iz straha, već iz potrebe da ne isparava svakoga trenutka, u praznim pokretima bujice gluposti. U njemu je živeo on i jedna silueta. Poznavao ju je, oduvek, mada je nikada nije susreo.Ona je živela u njegovoj sobi, u mislima, strastima, uvek ga je pratila, nevidljiva i opojno zanosna.
Neko bi rekao da ga je opsesija sustizala, iz dana u dan, iz godine u godinu, sve jače, ali Viktor, samo je strasno verovao, svoje lice koje nije video, zračilo je uvek pri pomisli na  nju, znao je da nije on taj koji u očima slepih pada, on je taj koji svakim korakom se približava i još samo...
Nije osećao ujede sitnih demona, koji su kao vrele olovne kuglice zabadali se u leđa, nije padao, a  i ako bi posrnuo, hitro, snažnije bi kroz mrak hitao. Nije priznavao poraz, jakog uverenja I snažne, posustale volje, gledao je u siluetu koju nije mogao videti, ali miris, opojni miris slivao bi se sa vrelinom leta ili mrazem noći, svejedno.
Viktorov san, bio je živopisan, stvarni san, koji je  sanjao u decembarskoj noći, znao je da nisu večeras haotične utvare plesale po sobi. Nije se znojio, nije se trzao, osećao je  mir i blaženstvo. Pomisli, bez misli, svesti, gde su svi oni jadnici sa olovnim kuglama u očnim dupljama, gde su da vide moju Siluetu? Nedostojni su da budu u senci Siluete. Osećao je da lebdi. Ose'ao je kako pleše zanosno, uživa u opojnom mirisu, oseća nju i zna da  večeras,
kada se java okonča, ili možda san započne, on će otploviti kao boca, u drugi san, ili onaj svet za  kojim čezne. Večeras je kraj, mora biti kraj  da bi se dogodio početak, sa njom, držeći je za ruku, hodaće iza Siluete, biće njena senka...
Niko, baš niko, nije video završni čin, mrak kao u zazidanoj sobi nije propuštao ni tračak svetla ...činilo se da senka pleše po zidu noseći nju...u mračnoj, maglom obavijenoj noći, dve zvezdice, možda i ne, plovile su, senka, koja se činilo da silno zamahuje krilima, na njoj kao svetlo...stajala je...zvezdica ili...
 Kraj ne postoji, olovne kugle u dupljama govorile su o nekom mitu, priči ispričanoj tek da postoji, a Viktorov san, bio je živopisan, u njemu je živela...