Sledovanje bola - deo četvrti

Ušao je u hladnu sobu, jedinu u stanu, ako se stanom može nazvati ruševni kućerak na periferiji, koji je iznajmio od rođaka , proletos, kada je temperatura prelazila dvadeset stepeni Celzijusa. Tada mu nije bilo važno što su stakla na prozoru napukla i što na naherenom krovu fali desetak crepova. Bilo mu je važno da ima krevet, vodu i struju i da je zaklonjeno od radoznalih pogleda s ulice i okolnog komšiluka. Stara, nikad orezana stabla, jabuka i šljiva , bila su savršena barijera, za potencijalna njuškala. Nije voleo ljude. Ni poznate, koji su mu značili nešto i bili od pomoći mnogo puta, ni nepoznate, kojima se našao na putu, pa su postajali ljubopitljivi, pokušavajući da razumeju njegov život, za koji, ni on sam, nije imao razumevanja. Nije razgovarao ni sa kim, ili se bar trudio  da nužni razgovori traju što kraće. Nisu ga zanimali tuđi životi, jer mu ni njegov sopstveni nije bio bitan...

Skuvao je kafu na malom plinskom uređaju i otvorio frižider. Načeta  flaša rakije, tegla kiselih krastavčića, plava činija s kriškom sira u  poodmaklom stadijumu kvarenja, od koje se širio neprijatni miris ustajalog  i par konzervi sardina. Onih, što ih jedan sivi , ničiji mačak, naročito voli, kad svrati da odspava na otiraču ispred njegovih ulaznih vrata. Nije bio pri apetitu. I da jeste, ništa od onog što je imao nije mu izgledalo jestivo. Setio se mirisa podvarka u hodnicima zgrade gde je živeo njegov rođak.Mirisalo je od prizemlja do četvrtog sprata, skoro isto kao onaj koji mu je u detinjstvu spremala baba Stana. Zamalo da je pustio suzu zbog toga sećanja, kada je danas svratio, da, od ono malo socijalne pomoći, plati kiriju za prošli mesec. U trenutku mu se učinilo da je soba postala još hladnija od otvorenog frižidera, pa je posegnuo rukom za kablom i isključio ga iz struje. Ionako u njemu nije bilo ničeg vrednog tih kilovata, a temperatura se s prvim danima decembra spustila do nultog podeoka. Popio je tih par gutljaja crne gorke navike, sipao čašicu šljivovice i seo na rasklimani kauč. U kutiji Sarajevske Drine bila je još samo jedna cigareta, pa je ostavio za jutro, popio rakiju da se ugreje i pokrio se s dva stara ali topla ćebeta. Napolju se dan uveliko gasio, i senke su u sobi postajale sve gušće, skoro lepljive. Nije palio svetlo. S malog tranzistora na polici  kraj uzglavlja tekli su gorki talasi bluza, dovoljni da ne čuje miševe na tavanu i  severni vetar koji je počeo da duva, noseći suvo lišće i miris dolazećeg snega.

Sutra je četvrtak, pomislio je, i zažmurio, zadovoljno. Sutra će biti nečeg kuvanog za ručak, tamo, na zajedničkom kazanu. Mogo bi biti pasulj, ili makar grašak. I opet se setio mirisa podvarka, i pokušao da se seti kad ga je poslednji put okusio. Nije mu uspelo, ali je zaspao, uprkos hladnoći i  sanjao san koji povremeno sanja, nemoćan da ga izbriše iz glave, oka, sećanja. On, tek zamomčen dečak, od sedamnaest zelenih leta i njegov otac, sede, za postavljenim stolom. U sobu ulazi njegova pokojna baba Stana noseći šerpu s motivima Niške banje, spušta je na sto i podiže poklopac, a iz šerpe se puše i mirišu sarme i punjene suve paprike... Majku nije ni zapamtio, ali da je živa, sad bi ona nosila tu šerpu.Gladan je, sipao bi, ali ga očev namrgođen izraz lica sprečava da prvi posegne za  jelom. Njegov otac ne voli punjene paprike. Ni sarme. Gleda u  jelo, pa u svoju majku, očima zakrvavljenim od loše rakije, opsuje nešto kroz stisnute zube i jednim jedinim besnim pokretom  kvrgave ruke gurne šerpu, koja pada preko ivice stola uz metalni zveket, i onaj tužni, bezukusni zvuk, kojim se sarma sastavlja s prašinom na zemljanom podu...I sad, osetio je onaj tupi bol u želucu, kao tad, kad je ustao od očevog stola, obukao jaknu, stavio kapu na glavu i izašao u mrak, da se više nikad ne vrati. Nije znao gde bi, pa je zakucao na vrata svog razrednog starešine, onog koji je pokušao nagovoriti njegovog oca da mu dozvoli da pokuša upisati vojnu gimnaziju, i dobio batine zbog toga. ,, Ti ćeš da mi truješ sina!,, vikao je zapenušani , pripiti otac,dok je mlatio i levom i desnom, po licu i stomaku, unezverenog, starog profesora istorije, kojem se Nikola poverio u jednom razgovoru, jer je znao da je otac alergičan na uniforme svake vrste, od kako je otpušten iz milicije, zbog pića. Danima posle toga nije od sramote dolazio u školu, iako su mnogi drugovi iz razreda razumeli njegovu muku. Ujutru se zahvalio razrednom, zagrlio ga na kratko, i otišao, bez osvrtanja, pravo na železničku stanicu. Imao je par stotina dinara u džepu, i prvim jutarnjim vozom otišao u Beograd. Iako još nije bio punoletan, otac ga nije tražio. Nije mu ništa bilo važno, osim flaše rakije, sledovanja zaborava za taj dan.

Nekoliko noći je spavao u Tašmajdanskom parku, gde je jednog jutra sreo čoveka koji traži radnike za poljoprivredno dobro u Sremu, pa je pošao s njim i nije se pokajao. Posao nije bio težak, povremeno su mu davali da vozi traktor, čak su mu sredili da dobije dozvolu, čim je postao punoletan, te jeseni. Barake za sezonce su bile pristojne, nije mu falilo društvo, i polako je počeo da se raduje novom životu. Sasvim slučajno je saznao da je njegova baba umrla  vrlo brzo posle njegovog odlaska. Čekao je na Lastinoj stanici novu grupu berača jabuka  jedne večeri, kad ga je neko povukao za rukav, u prolazu. Prepoznao je u trenutku  Mirka, druga iz škole i sav srećan ga zagrlio:,,Gde si, bre, nestao, Nidžo, nikome se ne javljaš...?’’ pitao ga je, s iskrenom brigom u glasu, a njemu je jabučica poskakivala , od knedli koje su  se gomilale u grlu...,, Ma, pusti, duga je to priča...’’. jedva je prozborio:,, A ti?’’ Mirko je izvadio indeks iz džepa, i namignuo:,, Upisao sam, prava! Bio kući za  mamin rođendan, pa se vratio, sutra imam ispit. Mama mi je rekla za tvoju baku, baš mi je žao.Bila je dobra žena, mučena duša.’’ Bilo ga je stid da mu prizna da ne zna da je baba Stana umrla, samo je zagrlio prijatelja još jednom i udaljio se, da se ne vide suze koje su krenule niz lice. Posle je saznao da su je sahranili komšije i prijatelji, bez prisustva sina, koji se treznio u miliciji...

Nekoliko godina kasnije, Nikoli se ispunila želja da obuče uniformu, za kojom je patio kao dečak. Otišao je u vojsku i negde pri kraju vojnog roka počeo je rat. Krvav, istinski rat, u kojem su mnogi njegovi drugovi poginuli. Neke od tih smrti video je i sam, i bio lakše ranjen, od rikošeta, pri povlačenju. Oporavio se,  snaga njegove mladosti je zacelila fizičke rane, ali nije odoleo  zovu  ratničkih bubnjeva. Vratio se, sada kao dobrovoljac, da nadživi još neke prijatelje, i preživeo još jedno ranjavanje. Samo, ovaj put  oporavak je potrajao, prilično dugo.  Vratio bi se on opet, ali kome je trebao snajperista bez levog oka i bez tri prsta na ruci. Jednostavno, nije više bio upotrebljiv. Pokušao je zato da se vrati na stari posao u poljoprivrednom kombinatu, ali kompanija koja ga je u međuvremenu kupila nije zapošljavala nove radnike. Ni prave i zdrave, a kamoli invalide. Pa još ratne, sa ogromnim ljubičastim ožiljkom od pola obrve do početka ušne školjke. Mlada, zgodna i vidno zgrožena njegovim izgledom, službenica, u bivšoj kancelariji referenta Rake, koji je izgleda otpušten, samo je procedila kroz jarko našminkane usnice,,Ne  primamo.’’ Snalazio se neko vreme, radio tu i tamo pomalo na građevini, selio se od jednog prijatelja do drugog dok mu to nije dojadilo. Nije imao porodicu, nije imao utočište, nije pripadao nikome, i njemu nije pripadalo ništa. Ništa osim košmarnih snova i sećanja na užase  koje je video i osetio. I nikoga nije bilo briga. Ni državu nije bilo briga. Kad mu je to postalo jasno, rešio je da se vrati u rodno mesto.

Kada se pojavio u varoši, danima je bio glavna čaršijska tema.  U roditeljsku kuću nije mogao. Otac je prodao nekoj izbegličkoj porodici i otišao. Niko mu sa sigurnošću nije mogao reći – kuda. Neki su tvrdili da je otišao u planinu, u selo gde je imao neke prijatelje drvoseče. Ali to su bile  samo pretpostavke, niko nije znao gde je otišao Mita Žaca. I da li je još uvek u životu. Njegova su se pijanstva prepričavala po lokalnim bircuzima sa strahopoštovanjem. Niko nije mogao da popije ni blizu kao on  i da ostane na nogama. Mnogi su očekivali da je Nikola nasledio taj gen za alkohol i podozrivo su ga gledali kad je u lokalnoj bakalnici kupovao samo jednu flašu piva, ili čak  kiselu vodu. Iako je ožiljak delimično skrivao šeširom, osećao je znatiželjne poglede na potiljku, gde god bi se pojavio. Neki su ga se klonili, neki samo radoznalo buljili, a bilo je i onih smelijih, koji su ga zvali na piće i tražili da im priča gde je i s kim i kako ratovao. Među takvima je najviše bilo onih iz njegove 

generacije što su grejali ženama leđa, dok je on  krvario. Takvi su sad bili direktori, upravnici, menadžeri, face, jednom rečju. On je imao manjak od jednog oka i tri prsta leve šake. Imao je i socijalu od koje može da se preživi deset dana u mesecu. Bio je naučen da štedi i trpi. Uspevao je da preživi celih dvadeset dana, s tim parama. Skupljao kartone i flaše ispred prodavnica. Nije bila neka para, ali nije mu ni trebalo mnogo. Jedini Čovek koji ga je bez pitanja primio u kuću, bio je njegov razredni starešina, onaj isti u čijoj je kući prenoćio poslednju noć, pre nego što je otišao iz varoši.Nije tražio nikakve odgovore. Nisu mu bili potrebni. Samo ga je zagrlio rukama punim Parkinsona i tiho, bezglasno jecao. Izgubio je sina, oficira pilota, još na samom početku krvavih devedesetih. On je razumeo. Sve. Bez ijedne reči. Proveo  je s njim celu nedelju. Uglavnom su sedeli na terasi koja gleda na reku, pušili i ćutali. Dole, po putu kraj reke prolazila su neka deca, i dobacivala se kamenjem do zelenih virova. Gledao ih je, sa setom, videći sebe, u tim godinama. Našao je uskoro stan, i jednog se vedrog jutra pozdravio s  profesorom, uprtivši svoj ruksak na leđa i  udaljio se prema predgrađu, sporim, umornim korakom...

Probudio se, vazduh u sobi je treperio od mraza, na napuklim staklima prozora inje je širilo svoje prste.  Bio je četvrtak, i bio je ozbiljno gladan. Ustao je, umio se na brzinu, čudeći se što je voda u česmi još u tečnom stanju, i odlučio da tog dana obavezno potraži neku peć. Imao je nešto drva u šupi iza kućice, a znao je da bi mu rođak sigurno dozvolio i da poseče neko od napola osušenih stabala voćki u dvorištu. Zapalio je poslednju cigaru, ignorišući želju za kafom, uzeo s police iznad stola koficu i oveću metalnu kuiju s šarenim poklopcem,  stavio ih u svoj vojnički ruksak, omotao šal oko vrata i malo jače navukao šešir na čelo. Čuo je fijuk vetra u granju, i bio spreman da se suoči s njegovom hladnoćom. Izašao je, a ledeni vazduh ga je ošamario, svom silinom. Na otiraču ispred vrata sklupčan u fetus položaj  meškoljio se sivi mačak, pa je otvorio već zaključana vrata i pustio ga unutra. Otvorio je konzervu sardine i spustio na bezbojni linoleum na podu, i izašao opet u hladno decembarsko jutro. Do otvaranja Narodne kuhinje ima još čitav sat, ali onje znao savršena mesta za potrošiti to vreme. Nakon petnaestak minuta brzog hoda, stigao je do biblioteke, ušao unutra, mladi portir mu se ljubazno javio, poznavao je njegovog oca, popeo se do čitaonice, uzeo prve dnevne novine koje je ugledao, seo na slobodnu stolicu pored radijatora i  konačno ugrejao promrzle prste. Toplota je činila da mu telo obamire, i malo je falilo da zadrema, tu na stolici. Listao je novine i pogled mu je privukao naslov, ispisan krupnim crnim slovima, u rubrici crne hronike. PRONAĐENO TELO NEPOZNATOG MUŠKARCA, U NAPUŠTENOJ FABRICI. Ispod naslova nekoliko šturih rečenica, kako su ga pronašli lokalni Romi, sakupljači sekundarnih sirovina, u praznoj hali napuštene fabrike u susednom mestu. Ne bi u toj vesti bilo ničeg posebno zanimljivog i čudnog, promrzli beskućnik i nije neka vest, ali ispod teksta je stajala njegova slika iz dečačkih dana, u koju je zabezeknuto gledao, misleći da sanja. Protrljao je zdravo desno oko i prisilio sebe da pročita tekst do kraja. Dečaci koji su našli telo su izjavili kako nisu našli nikakva dokumenta ili  nešto što bi otkrilo identitet preminulog, osim ove slike koju je  čvrsto držao prstima skamenjenim u poslednjem ropcu. Slika je prikazivala njega,  u školskoj uniformi drugog razreda srednje tehničke škole, s hipi frizurom, zbog koje je dobio batine od oca, nekoliko puta...

Tog dana nije otišao da preuzme svoju porciju čorbastog pasulja. Nije našao peć. Nije otišao u stan sve do mraka. Proveo je dan hodajući. Idući od mesta do mesta na koja je s ocem kao dete odlazio. Tražeći nešto, što ni sam nije znao imenovati. Neosetljiv na hladnoću, vetar i po neku pahulju, oštrog prvog snega.  Kada je u prvi sumrak otključao vrata kućice u voćnjaku, ispred njega su zasvetlela dva zelena oka, mačka koji ga je čekao, s tihim mjaukom. Ušao je, spustio torbu s praznim sudovima na stolicu, otvorio preostalu konzervu sardine i ponudio mačka. Mačak nije bio gladan. Samo je zadovoljno preo motajući se oko njegovih nogu. Na tavanu  je tišina bila skoro vidljiva, iako je noć uveliko pokrivala krajolik.