Slike, magle jedne...

Nije on skoro nikada zurio u ulicu koja je počinjala tu, ispod njegove zgrade, ispod terase na poslednjem spratu, iako je tu, pod oronulom fasadom započinjala ulica koju je jedino poznavao u sivom gradu. Dovoljno, jedna duga ulica u kojoj je započinjao i završavao se dan, godišnja doba, nekoliko godina, dok je na zidu nožićem ucrtavao dane koji su iza, čekajući da dođe dan kada će postojati, neka druga ulica, neki drugi grad.

Ne može se tek tako odživeti makar i neko vreme, a da se nešto ili neko ne pojavi, ostavi trag, pečat nečeg makar i drugačijeg. U vrevi, galami dana, tišini noći,  smenjivali su se ljudi slični njemu, slični, a ipak drugačiji, jer niko od njih nije nosio ožiljak na licu, povez preko oka, ili duboko urezane rane po telu, samo on.

Nehajno, bez besa, bez patetike, bez  radosti i tuge, živeo je dane sve dok, jednim krajičkom zdravog oka, nije u gomili uobičajenih pokreta, hoda mnoštva, primetio jedan ples elegancije. Taman, možda bi poželeo da uoči više, sjajne cipele visokih potpetica zamakle su i nestale. Na trenutak oseti neki mali, neosetljivi žal, ali već ubrzo iz sna probudi ga galama svakodnevice, glasovi prodavaca koji su se mešali u disharmoniji. On slegnu ramenima i...ništa, kao da je to samo bio privid.

Nizali su se mirni, a ipak  bučni dani, budila se i spavala ulica, sve je bilo kao i  ranije, on je urezivao znake po zidu, a u sopstvenoj  dosadi, povremeno bi  brojao sebi znane znake i tako i tako, do kobne, ili srećne večeri...

Da, baš iznenada, slučajno, gde postoji slučajno osim u glavama onih koji neće da krenu u susret sebi, klateći se na stolici, zureći u svetlo susedne zgrade, ugleda nešto, sasvim obično, ali mnogo drugačije, drugačije, jer srce poče sve  brže da  kuca, baš kao da prepoznaje nešto nepoznato... Malo bolje pogleda u pravcu sobe susedne zgrade, zgrade naspram njegove i kroz zavesu, kao uz neki ples, ugleda ženski lik, okrenut leđima kako se svlači, baš kao da pleše, nekome, nikome, ko zna kome, kako skladno bez suvišnih pokreta, naglih pokreta, čedno, pleše, a ubrzo sedeći, taj  nepoznati  lik, poče svlačiti čarapu, pružajući poluvisoko izvajanu nogu… “Ona!“, pomisli, trže  se kao da želi sebi potvrditi misao,“To je ona, sigurno, sada dok izvija se, znam da  je ona, onaj hod, to je ona, to se prepoznaje u  milionima ljudi, onaaaaaaa...“

Nizali su se dani, a ona, nije se pojavljivala, nervoza  ga je gušila u iščekivanju, ali ona se nije pojavljivala, prošao je dan, sedmica, skoro mesec dana, ali nje nije bilo. Sada već previše nervozan, nije imao strpljenja da čeka, da se skriva iza  zavese. Sišao je, vukao se ulicom, nekada i više puta, tražeći razloge da što duže bude  izvan stana, ali ni to besciljno lutanje, nije donosilo ništa  novo.

Pognute glave, krijući ožiljak, skrivajući se kroz  masu, samo je tražio, tražio pogledom par izvajanih nogu, potpetice i miris koji je njemu znan, da kao životinja prepozna... Priča  se mogla i završiti, naravno neuspešno,da se nije, već umoran, spotakao pred pekarom, klonuvši, tu baš pred ulazom u zgradu. Mogla se završiti, da nije pred njim nešto tako sjajno i čisto zasijalo, dok se podizao,nečija ispružena ruka, mekana, bela, čista i nečiji glas koji je  samo nazirao da  ga pita da li  mu je dobro,ne radi sterilne, naučene ljubaznosti, ne taj glas... Odmahnu rukom, ne podižući pogled pokazujući da  je  sve u redu...

Te noći spuštala  se magla, baš gusta, skoro da se nije prst pred okom nazirao. On gledao je u pravcu svetlosti, iza zavese, jedna prilika, neka prelepa izvajana prilika, plesala je svlačeći se...

 Jedna druga prilika stajala je kraj prozora, uporno posmatrajući zavesu i svetlo  kroz  gustu maglu, žurno se oblačila ta prilika, stavljajući masku preko svoje glave, prateći pogledom zavesu i svetlo  kroz  maglu...izbaci nožić kroz prozor, duboko uzdahnu, okrenu se i...

Novine su  sledećih  dana pisale da se u maglovitoj  noći nepoznatoj  sivom  gradu dogodi...