Sloboda

„Mitrović Luka!“ viknu glavati, večito namršten lik.

„Da?“ reče Luka na jedvite jade i pogleda u njega, kao da ga prvi put vidi u životu.

„Čestitam majstore! Hajde, dođi do mene kada završiš ručak! Srećniče!“ reče isto onako namršten i sav važan tapšući Luku po ramenu. Taj se nikada nije nasmejao, ma, bio i najsrećniji, jok, osmeha nigde!

Tuga i strah se uvukoše u Lukino srce. Pa, dobro, kažu da je to sreća, taj novi život. Samo, nekako nisam spreman, ne vredi da me drugi ubeđuju i da se drugi raduju kad se ja tako ne osećam. Ali, eto, moram! Majku mu, pa zar baš moram? Zapitao se gorko taj mršavi čovečuljak. A i moje godine, nije to isto, kada si mlad i kada si ovako star. A, kako sam žudeo za njom, kako sam joj se nadao svakog dana i verovao doći će taj momenat da budem najsrećniji čovek na svetu, da nju imam. A sada? Eto ti je, pa ti vidi šta ćeš sa njom! Lepo kažem, nije to za mene...u ovim godinama. Pravdao se sam sebi zbunjen čovek, tražio mrvicu načina da odustane, ali, nije bilo načina! Ko god da ga je video poželeo mu je sreću i zdravlje. Bilo mu je sve teže i bio je sve žalosniji. Tako dugo očekivan događaj, a on sve tužniji i tužniji...

Posle sat vremena je stajao ispred vrata kroz koja je prošao pre četrdeset godina. Sunce mu se unosilo u lice, nebo je bilo čisto, vazduh pomalo oštar...osetio je miris pečenog kestenja, osetio je jesen koja se kotrljala njegovim gradom, čuo je razgovor dve žene koje prođoše tik uz njega, zvuk nekog slučajnog automobila...eto, to je to, sloboda, život... Za tim si žudeo četrdeset nepravednih godina?! E, moj Luka, ženu da zaštitiš, zbog zaslepljene zaljubljenosti sebe da osudiš, umesto nje si bio u zatvoru i sebe izgradio kao deo zatvorskog nameštaja! Ah, kako bih voleo da se vratim! Šta će mi sloboda kada sam svoju slobodu imao u zatvoru: knjige, fizički rad, zanat koji sam usavršio, hrana na vreme i ne baš tako neukusna, baš sam se bio lepo sredio i sad ovo! Šta će mi ova sloboda? Šta znaju ovi ljudi kako greju sunčevi zraci kroz mali zatvorski prozor? Šta znaju ljudi kada si sam u zatvorskoj čitaonici i čitaš Hesea, Junga, Selenića...koji je to osećaj? Sve sam knjige pročitao...Šta znaju ovi  usmereni i tuđom rukom obrađeni šta znači nebo u meni, svi otkriveni svetovi, svi prelepi letovi moje mašte, znanje koje sam stekao od prirodnih nauka do umetnosti? Šta oni znaju o osvajanju slobode u samici posle batina a, biti, u stvari, nevin?

Šta će mu sloboda koju ne oseća, koju ne razume, koja mu ne pripada, zbog koje nije srećan? Šta će bez svoje slobode izgrađene u zatvoru, među ljudima koji su sanjali ovo što on sada ima...?  Stajao je i čekao. Nikoga nema da mu pođe u susret i nema čemu da se nada u nepoznatom svetu i ne zna kuda da ide...ali, za razliku od mnogih u tom svetu on je svoju slobodu osvajao godinama, gubio i opet pronalazio.

Pa, svete, evo mene „neslobodnog“ među vama „slobodnima“! Šta ti je život? Stalno neko osvajanje slobode.

Potom krenu putem do prve kafane, valjalo bi nazdraviti slobodi i na kraju opiti se zbog nje! Dok je ulazio čuo se promukli glas pevačice „Zagrli me i pođi putem kuda idu kukavice...“