Šta smo sada mi?

Par dana posle sahrane, kada su se razišli sva rodbina i prijatelji, Biljana i Srđan su ustali, posle još jedne od neprospavanih noći i skuvali jutarnju kafu. Biljana je sedela sva otečena od neprestanog plakanja i gledala negde u daljinu...u prošlost. Vraćale su se neke slike iz života koga sada više nema. Trenutci kada se rodila Milica, borbe za njeno zdravlje…prve njene reči, koraci, a sada je nema…leži u večnom počinku držeći svoje dete koje je toliko želela.

Srđan je prineo šolje i spustio ih na sto gledajući u svoju ženu kako pati. Nije znao kako da nađe reči da je uteši u tom nemogućem bolu.

-Srđane!- rece Biljana.

-Reci,mila.

-Šta smo mi sada?

-Kako to misliš?

-Pa, bili smo roditelji, otac i majka, pa smo dočekali da budemo baba i deda, a sad ih nema. Pa onda šta smo?- reče Biljana.

Srđan se ukočio na te reči svoje žene ostavši bez teksta, nemoćan da nađe odgovor.

-Ne znam mila. Znam samo da smo bili dobri roditelji, bili bi i baba i deda, samo da ih zver nije uzela! Znam i to da sad moramo,zbog našeg deteta i unuke, ostati jaki da ta zver dobije zasluženu kaznu, mada, njih ništa ne može vratiti.- pokušavao je Srđan da uteši svoju ženu.

-U stvari, naš život će se svoditi na uspomene, doduše, sve je bilo lepo, dok zlo nije došlo…zar ne?- reče Biljana dok su joj suze ponovo napunile oči. Zagrlio je svoju ženu koja je jecala, svestan toga da je njihov život uništen i da on,koji se celog života borio, sada ne zna šta i kako dalje.

Odlomak iz knjige u nastajanju “Čudovišta su pobegla iz bajki”