Starac koji je voleo groblje

Dotrajala gumica na slavini u kuhinji darivala je pad kapima vode ka limenoj sudoperi. Fikus, visok oko metar i šezdeset tavorio je u plastičnoj saksiji sa korenom u suvoj zemlji. Da može da čuje zvuk, ovi strmoglavi padovi kapi vode bi fikusu dodatno otežavale žeđ. Da nagluvom starcu smetaju ove kapi vode on bi dotrajalu gumicu zamenio.
Starac se spremao za svoje hodočašće. Uistinu, put do svetog mesta na koji je planirao poći nije bio toliko dugačak, ali za njegove noge svaki put je delovao daleko. Ovo hodočašće je okrepljivajuće delovalo na starca tako da je zanemarivao osećaj u nogama. Napuštajući ruinu svog doma kao da je napuštao i ruinu unutar sebe. Starac se u svom domu osećao kao u logoru, a sebe je smatrao jedinim preživelim logorašem koji još samo čeka dan svog pogubljenja.
Zub vremena koji je grizao sićušno telo, koje je sačinjavalo natrulo meso starca, nije bio usamljen u svom halapljivom pohodu. Zubu vremena se pridružio i zub svakodnevnice, zub rutine. Zubi su najčešće i najnemilosrdnije grizli noću. Starac bi se prevrtao po krevetu, nečujno bi jaukao pod naletima ove zubate horde.
Jutro. Ustao bi, otišao do pijace, cenjkao bi se gotovo na svakoj tezgi, kupio bi hleb, vezicu cveća i potrepštinu za taj dan koja je morala da stane u 350 dinara, koliki mu je bio dnevni fond za kupovinu na pijaci. Pred zgradom, odnosno logorom u kojem je živeo, kupio bi dnevne novine. Unutra bi skuvao dve kafe, sipao bi ih u termos, termos bi sa dve šoljice stavio u torbu, ponekad bi poneo i sitne kolače ili sok od pomorandže koji bi lično iscedio, cveće i uvek jedan mali rokovnik i novine koje je kupio tog dana. Malim češljem bi začešljao ono malo kose što mu je preostalo na glavi, češalj bi stavio u džep od košulje zajedno sa kožnom futrolom sa naočarima i hemijskom olovkom. Naočare su za pisanje i čitanje novina. Na daljinu je video solidno. Sa svim ovim stvarima je bio spreman za svoje hodočašće.

Groblje je najlepše u maju, pomislio bi starac u sebi, srećan što je konačno stigao. Iz torbe je izvadio rokovnik, iz džepa košulje naočare i hemijsku olovku. Preko naočara je osmotrio groblje i uputio bi se tamo gde je juče stao. Starčev hobi je bio taj što je skupljao epitafe po groblju. Gradsko groblje je bilo veliko ali je starac ipak obilazio najviše desetak spomenika u jednom danu. Svoju penziju bi raspoređivao po danima kako bi mu potrajala do sledeće penzije a isto to je radio i sa spomenicima na ovom groblju. Štedeo bi spomenike sa epitafima kako bi mu oni potrajali do kraja života. Nije dolazilo u obzir da promeni groblje. Imao je jak razlog za to. Epitafi. Starac bi zapisivao jedan po jedan i posle svakog bi zastao i duboko se zamislio. Ime, datum rođenja i datum smrti je takođe zapisivao a onda bi se zagledao u sliku na spomeniku. Kada je pročitao sa lica ono što je bilo dostupno analizirao bi sređenost grobnog mesta. Za svaki grob u proseku mu je trebalo po desetak minuta. Starac bi znao i da zaplače na groblju, gledajući u sliku i epitaf na spomeniku nekog deteta ili ukoliko bi epitaf sam po sebi bio dovoljno jak da ga natera na suze. Starcu su draža grobna mesta ona koja su zapuštena, kada je pokojnik već odavno mrtav i kada zna da se za njegovu dušu odavno nije prosula nijedna kap rakije. 

Kada bi shvatio da je bilo dosta otišao bi tamo gde je sahranjena njegova voljena. Iz male torbe bi tada izvadio termos sa kafom i dve šoljice. Za sebe bi uzeo okrnjenu šolju a onu čitavu bi primakao spomeniku. Pored šoljice bi spustio i cveće. Zatim bi ponovo otvorio rokovnik sa zapisanim epitafima i čitao bi joj sve ono što je tog dana zapisivao. Kao da je upoznavao sa njenim susedima. Starac bi se redovno osvratao da ga ne bi neko zatekao u ovom čitanju. Svoj hobi i svoju ljubav čuvao je u tajnosti. Kada je završio sa rokovnikom, čitao bi joj zanimljive delove iz novina, odnosno ono što je smatrao da bi njoj bilo zanimljivo. To je radio sve dok mu se oči ne bi umorile, tada bi skinuo naočare, protrljao bi kažiprstom i palcem oči a onda bi joj prepričavao njegov dan od trenutka kada je juče napustio, eventualno ako je nešto sanjao, dešavanja na pijaci i sve do momenta kada je stigao na groblje.
Starac je svoju voljenu upoznao na groblju, na mestu gde se i sada nalazi. On se nikada nije ženio, nikada nije imao ni devojku, nikada nije ni imao hrabrosti da je ima. Stidljivost ga je uvek kolebala i uvek bi uplašen odustajao od namere da priđe nekoj devojci. Već je par mesec sakupljao epitafe kada je stigao do njenog groba. Grobno mesto je bilo zapušteno, nije bilo tragova upaljenih sveća. Rođeni su iste godine, na spomeniku je crno-bela fotografija iz mlađih dana jedne ne toliko lepe žene, spomenik je podigla sebi za života. Preminula je pre četiri godina. Na spomeniku je epitaf:“Usamljenik u životu, usamljenik i u smrti“. Par dana nakon što je zapisao njen epitaf starac je obilazio njeno grobno mesto. Uvek je očekivao da će se možda neko pojaviti na njen grob, da će se videti neki tragovi posete no to se nije dogodilo. Sačekao je zadušnice koje su na njegovu sreću brzo usledile budući da se zubima koji su ga grizli pridužio i zub nestrpljenja. Kada je i nakon zadušnica uvideo da počivša gospođa nema nikog ko bi za njom žalio on je odlučio da joj se obrati.
Sledećeg četvrtka je godinu dana od kako je starac u ljubavi. On je stvorio biografiju svoje voljene u glavi i čvrsto je uveren da je u pravu. Ponekad joj govori gde bi sve putovali i kako bi vreme provodili da su se upoznali dok je ona još bila živa.