Stranac iz stana br. 33 (V dio)

Snažan miris tamjana dopirao je iz Tešmanovog stana. Oštar, ali i mek miris. Sladunjav, svjež, neobičan. Za Senku je to bio nepoznat miris koji je prvi put osjetila. Miris tamjana, kao još jedna zagonetka za Senku, pojačavao je njene strahove. Prigušena svjetla u stanu. Čudne slike na zidovima, slike koje je Senka takođe prvi put vidjela, bile su još jedna misterija. Šta one znače? Odakle su? Kad ih je naslikao? Šta one predstavljaju? Zašto su zidovi Tešmanovog stana tako oslikani? Gomila svijeća i svijećnjaka kakve nikad nije vidjela, sve više su je ubjeđivale da je Tešman, vjerovatno, pripadnik neke sekte, nekakav vrač koji će ih zatočiti i nad njima sprovesti neki strašan i monstruozan ritual. Ali Tešman je počeo da razbija Senkine sumnje, jer je i sam shvatio da ga se Senka plaši i da je obuzimaju svakakve misli. Znao je da je ona nije ni prva ni poslednja, ni jedina koja ga se plaši i kojoj je njegov izgled neshvatljiv, njegova pojava čudna, strašna, odbojna. Tešman je uključio svjetla, pogasio svijeće, sve osim jednog srebrnog kandila koje je visilo kod ikone na istočnom zidu. Senka je pratila svaki njegov pokret. A kretao se baš kao sjena, odjeven u crne pantalone, crnu rouku, tih, spretan, blagih pokreta i veoma zagonetnog pogleda kojim je povremeno dopirao do uplašene Senke.

- Vi ste Grk? – upitala je Keri.

- Ne. Nisam. Ali sam pravoslavac.

- Ah, to. Pitam zbog ovih slika. To sam vidjela u Grčkoj u njihovim crkvama.

- Da. To su freske. Ikone. Dopadaju vam se?

- Mm, da. Veoma su neobične, čudne – odgvorila je Keri.

- Da. Posebne su. Jedinstvene – rekao je Tešman – A kako se vama čine, Senka?

- Meni? – začuđeno će Senka.

- Da. Vama – uzvratio je Tešman.

- Iskreno, plaše me. Veoma me plaše.

- Hm... Zbog čega vas plaše? – upitao je Tešman.

- Ne znam. Jednostavno me plaše. Čudno izgledaju. Sve su slične a opet se mnogo razlikuju. Gomila likova, natpisa na nekom čudnom pismu, gomila nekih prikaza, obreda.. ne znam šta je to, prvi put vidim.

- Ne treba da vas plaši. To su likovi Svetaca. Sve su to bili živi ljudi. Živi i veoma dobri, veoma mudri, umni, produhovljeni, čudotvorni, pravedni, hrabri, dostojanstveni. Svako od njih je mnogo učinio za ovaj svijet, za sve nas – objašnjavao je Tešman.

- A ovi prizori, šta oni znače? – upitala je Keri.

- To su predstave događaja koji su obilježili jedno vrijeme, mjesto, narod, sudbine mnogih. Tu je raspeće. Tu je krštenje. Tu je bogosluženje. Tu su prikazana čudesa  – govorio je Tešman.

- A odakle ste vi? – upitala je Senka. Niste Grk. Jeste li onda Rus?

- Ne. Nisam ni jedno ni drugo. Ali sam proveo mnogo vremena i u Grčkoj i u Rusiji, i u mnogim drugim državama. Ali, ja ne znam gdje sam rođen. Ne znam ni mjesto ni vrijeme.

- A vaši roditelji? – upitala je Senka.

- Izvinite, Senka je mnogo radoznala – umješala se Keri.

- Ne, ne. U redu je – odgovorio je tajanstveni Tešman koji se polako pretvarao u sve nježnije stvorenje, sve toplije i normalnije stvorenje u Senkinim očima. – Ne poznajem oca, a majka me napustila kada sam bio veoma mali.

- Uh, da pređemo na neku lakšu temu. Kažite zbog čega se često selite? Rekli ste mi da to često radite – upitala je Keri.

- Da, često se selim. Tako, nemam svoju adresu. Nemam rodni grad. Nemam porodicu. Ali znam da negdje imam sestru. Pa, tako putujem i tražim nju. A ovo oslikavanje zidova i sve ove ikone koje vidite, to mi mnogo znači, mnogo mi pomaže u svemu, kao i u tome da znam gdje pripadam. Nebo i zemlja, Bog i ovaj život, to je moja adresa.

- Tražite sestru? – iskolačenih očiju upitala je Senka.

- Da, tražim sestru. A zamislite, ne znam ni kako izgleda – odgovorio je Tešman.

- Pa, znate li kako se zove? – upitala je Keri.

- Ime joj je slično vašem. Kerolin se zove.

- Kerolin!!? – uzviknula je Senka.

- Da. Kerolin. Zašto?

- Pa ja se zovem Kerolin. Keri mi je samo nadimak – odgovorila je Keri.

- Zbilja? Eto, kakva koincidencija – odgovorio je Tešman.

- A možda i nije. Keri, hoćeš li ti reći, ili ja da kažem?

- Ne, neee... Nema šanse, ne. Nije to što misliš, Senka. To je samo slučajnost.

- Keri čitavog svog života traži brata. Vilijam se zove – izletjelo je Senki.

- Kako ste rekli da se zove? Vilijam? – sada je zbunjeno i začuđeno upitao Tešman.

- Da. Vilijam se zvao, moj brat. Nestao je jedne noći. Majka je radila u fabrici za namještaj, bila je u trećoj smjeni, pa smo Vilijam i ja uveče ostajali sami. Imali smo psa, on nas je čuvao. Te noći, pas je istrčao napolje. Vilijam je pojurio za njim. Onda su se pojavila neka kola. Učinilo mi se da je naša majka sjedila na zadnjem sjedištu. Neki čovjek je izašao i nešto kratko razgovarao sa Vilijamom, posle čega je Vilijam ušao u kola. Nikad ga više nisam vidjela. A vi kažete da vas je majka ostavila?

Predrag Kisić