Susret

Bio je hladan januarski dan neke nepoznate godine. Potpuno neočekivano sretoše se Onaj što je dobio i Onaj što je izgubio. Onaj što je dobio imao je brkove i veliki stomak. Onaj što je izgubio bio je visok i u invalidskim kolicima. U sadašnjosti, taman na granici sa prošlošću i budućnošću, sretoše se, dakle, ta dvojica, i zaključiše da poznavali su onu od koje je jedan dobio, a koju je ovaj drugi izgubio. I nađoše se u čudu.

- Kad si je ti sreo? – pitao je Onaj što je izgubio.

- Onda kad tebe nije bilo – reče Onaj što je dobio.

- Dakle, dok me nije poznavala? – upita prvi.

- Mislim da te je pominjala. Bila je tužna – reče drugi.

- Ja je pamtim kao veselu. Izgubio sam je.

- Čudno. Meni je delovalo kao da je ona izgubila tebe. Imala je štake i stajali smo pored reke – reče brkati.

- Štake? Ne sećam se da mi je o tome govorila. Znaš, mi se nismo sačuvali. Mnogo sam nesrećan – zaplaka visoki.

- Zanimljivo. I ona je plakala dok je sunce izlazilo. Ali, mnogo mi je pomogla kasnije.

- Bila je predivna osoba.

- Ali još uvek je. Zašto kažeš da je bila?

- Dobro, da... Negde tamo, gde god da je.

- Gde god da je? Pa tu je. Viđam je još ponekad. Često joj zahvalim.

- Kako je viđaš? U snovima?

- Na javi. Nisam je nikada sanjao, a ona kaže da me je sanjala još davno. Znala me je još od pre.

- Od pre? Pre čega, koga?

- Od pre mene samog onakvog kakav sam možda mogao biti pre nje.

- Znam kako je to. Ja sam je dugo čekao. Dva puta sam pokušao. Treći put je uspelo. I onda sam je izgubio. Ne znam zašto živim.

- Morao bih da joj kažem da si živ.

- Nažalost, jesam. Ni sam ne znam kako.

- Verujem ti. I ona je plakala tog dana na štakama. A patke su klaparale krilima po Dunavu tog jutra.

- Mi smo uglavnom voleli reku Savu.

- Sad mi je nekako žao što sam je zavitlavao za te štake.

- A meni je žao što nisam ništa rekao.

- Ja nisam ni umeo da kažem. Potpuno sam bio zbunjen dok je bila tu.

- Ali ja sam je izgubio.

- Znam. Ali ti si tamo gde bi bio da si živ a ona mrtva, a ja sam ovde. Šta ja da radim?

- Ja ne mogu da te pitam kako je tamo gde bi bila živa da sam ja mrtav. Ne znam da li treba da znam.

- Ni ja ne znam.

- I ko si uopšte ti? Šta si dobio što ja nisam?

- Nisam siguran da umem da ti objasnim. A nekako sam srećniji otkako je znam.

- Ali ja sam nesrećniji zato što je tamo umesto ovde.

- I ona je nesrećna što si ti tu.

- Razumem – rastuži se Onaj što je izgubio, a Onaj što je dobio potapša ga po ramenu.

- Valjda je tako moralo biti, ne znam – reče Onaj što je dobio.

- Uvek sam govorio da jedino što znam jeste da ne znam.

- A ja mislio da sve znam. Kažu da sam glup, a ti znaš da se njoj ne bi svideo neko glup.

- O ne, ne bi. Ali ja je u stvari ne znam dovoljno. Ti je sada možda bolje znaš.

- Ne bih je znao da je nisi znao ti. Nit bih dobio išta da nisi ti izgubio.

- Ja sam izgubio, da...

- Žao mi je.

- Da, i meni je.

- Ajmo na pivo!

- Vrlo rado. Ali gde?

- U ovu sadašnjost, pa nek posle svako ide u svoju.

- Može! – nasmeši se visoki, pa pruži ruku brkatom.

Probijajući se kroz bljuzgavicu, odoše na pivo negde između juče i sutra.

Jelena Andonović