Sve (ništa)

Svakog dana, u tačno vreme, bez reda, dešavalo se sve-ništa. U jutarnjim satima koji se otvarali dan,u podne i sa početka večeri. Sve-ništa je snažno otvaralo dan, sa nadom, kao i svakoga jutra, ples svetlosti u milionima tačaka, plesao je niz zidove, u podne, istrošenog jutra, bez tački koje su se raspršile. Svake večeri, nevidljive tačke, skrivene iza poveza, bežale su u rupice zidova... I tako iz dana u dan, sedmice u sedmicu, sa ponekim bljeskom munje, koja se zvala nada, svetlost i tačke u plesu.

Dve tačke, bile su posebne, imale su beleg označenosti, sjaj oka, ili su bile suze, možda kapi ili već... Sve-ništa, živelo je sa jutarnjom nadom, podnevnim zamorom i tugom mraka.Tuga, bila je silnija, kao bi se smenjivala noć, sa ponoći. Tuga nedostajanja, bila je očajnička, u ponoć kada bi se svetla prelivala u potpunu tamu.

Sve-ništa, najteže je podnosilo prazninu oblika, zimskih noći, koje bi pod teretom sitnih kapi sa neba, bivale mučnije. Bljesak, prolećnih dana, vraćao bi, nešto što se moglo nazvati... Po linijama, izbrazdanog lica, ponekad, slivala se voda sunca i ništa više, samo se slivala i nestajala.

Sve-ništa, suštinu nikada nije menjalo, menjala se forma, sve-ništa, živelo je u oblicima neiskazanih obećanja, sa pregršt nade, sve-ništa, umiralo je sa svakim nestalim zrakom...

Sve-ništa, nikada niko nije video, ono nije imalo oblik, jer u igri reči, ni reči nisu postojale. SVE-NIŠTA je svaki put umiralo, kao što zvezde se gase, na ne...