Foto: 
Dennis Jarvis

Sveta nedelja

Ona bi ustajala pre svih. Već oko sedam bila bi na nogama. Zakuva sebi kafu, usput opere sudove ako je šta ostalo od prethodne večeri. Otvori prozore da se luftira stan. Onda sedne pored prozora, gleda niz ulicu i srkuće svoju kafu. Par puta sam joj se pridružila. Pitam je:

-Šta ćemo danas da radimo?          

Ona kaže:

-Ništa. Nedelja je. Ako baš ne znaš šta ćeš, obuci se i idi u crkvu, zapali sveću za drage, žive i mrtve. Posedi malo pod kestenom, u hladu, pa se vrati.

-Šta ću ja u crkvu? Znaš da ne verujem u te vaše sitne svece, popove doterane u odore, zlatnim koncem izvezene. Ne verujem u nacrtanog boga, u priču koju je hiljade njih prepravljalo, a upitno je koliko su lagali i oni što su je pisali.

-Znam. Ne moraš da veruješ. Odeš da slušaš kako lepo pevaju popovi. Školovani su to ljudi, pričaju zanimljive priče. Slušaj. Gledaj malo u lepe slike. I to su radili neki talentovani ljudi. Ne može svako ono nacrtati. Gledaj ona stakla, šarena, kroz koja svetlost čudesno probija i igra se po zidovima, gledaj kako je neko vešt napravio crkvu, onako lepu, da poželiš biti kakva kraljica u takvome dvoru. Idi da pomirišeš, da upališ sveću i gledaš kako plamen dogoreva, kako sve ima početak i kraj. Seti se onih koje voliš a nisi ih dugo videla, bolesnih, samih, onih koji nemaju nikoga.

-Probaću. Ima nečeg u toj tvojoj priči o traženju svoga Boga. -zadirkivala sam je igrom reči, - Možda ga i nadjem, ako ima neki sladak pop.

-Jes, baš! Samo ti to fali, da se zapopadijaš! Ti misliš da je život lep ako nadješ lepuškastog momka? Malo sutra! Eno ga meni jedan lepuškast u krevetu. A vidi gde sam ja? Pijem kafu i gledam niz put.-progundja ona.

-Šta kuvamo danas, kevo?-prebacim se na drugu temu.

Znam da će se rasplakati ako ostanemo na istoj, da će se setiti detinjstva, mladosti, bolnog života koji joj čuči na ledjima i dok sedi.

-Nedelja je. Pristaviću neko meso, malo povrća. Juče sam iz bašte donela dosta lepoga paradajza.

-Bašte? Pa, to je parcelica za nekoliko grobnih mesta. Samo još nisu stigli dotle.-zvocam.

-Nije. Bio je tu nekad staklenik. Ugasili ga. Greota, al jesu. A biće groblje, jednog dana. Još su mrtvi daleko. Šta ćeš! Mi živi moramo živeti, makar i otimajući mesta onima što će tek pomreti. Koga briga! Ima paradajza, krastavaca, paprike. Ako je i od mrtvih, hvala im!

Ima ona svoju filozofiju života. Na dva kubika zemlje može se sahraniti jedan mrtvac, možda dva. Na isto toliko može se prehraniti familija, nas petoro. Nije išla u školu. Jedva se potpiše. Ali tu matematiku na prste računa. Prinosi krompir, da ljuštimo dok dokone sedimo.

-Eto ti ga sad!-opet čačkam vraga.- Nedeljom se ništa ne radi, a potura mi krompir!

-More, dete! Gladan trbuh ne bira koji je dan. Ćuti tu i goveljaj te krompire, valjaće guzici da se najede! Ja moram paprike malo naseći i napržiti. Sad će furda da poustaje.

-A crkva?-pitam.

-Crkva za crkvu. Mi za sebe. Ako ti se ide, ustani sledeće nedelje rano, pa prošetaj. Neće ti ništa faliti. Ako ti se neće u crkvu, ti udri po krompiru i pij s majkom kafu. Isto ti je to, ko da si u crkvu otišla. I ja umem poneku pametnu da reknem, nego me niko ne sluša. 

Komentari

Komentari