T(egoba) M(anija)

Da li je moguće? Da trenutak najveće sreće bude deo naslonjen na najveću tugu, da eksplodira skoro u isto vreme? Manični strah i žudnja, bacali su ga i vrteli iznad tela koje je nemirno spavalo. Andrej M., spavao je mirno, i lebdeo u bezdanu more, možda nije prošlo ni čitav sat kada se njegovo, polubudno oko, slepilo sa kazaljkama. Ili je u komi sna, već dugo borio se, da udahne trenutak izgubljenog života.

Sećanje, ta slatka, uspavljujuća prevara, sa povezom oko oka, i lancima na rukama, vodila ga je kroz mračni tunel, ozidan u starini, kroz izgubljene, dane, mesece, godine, decenije… Iza svakih vrata, ruiniranih, nagriženih vremenom i punim truleži, činilo mu se kroz povez, ostala je jedna želja, strast, nada. Iza svakih vrata, poklon za pticu ili vilu, netaknut, raspadao se pod truleži izgubljenog vremena koje nije prolazilo. Možda su bile zamke, mamci, ali, ne, on nije sazdan od prevare, ali ko to zna sem njega, niko, baš niko.

Bol pobacanih darova, koji je svedočio da nekada, neko je koračao, možda baš poslednji ko je koračao, jer biljke vlage i teskobe bile su znak da koraka nema, svežinom sopstvenog življenja. Nada, ta fikcija, usađena u um, koja izvire sjajem kroz oči, gasila se, jedva da je tinjala, kao što se i on okovan, slep, gasio, vrteći se u lavirintu. Hodao je i nikuda nije stizao, bio je tužan, bio je sam, bio je...bioooo je...

U odaji, gde se čeka poslednji trenutak, sa rukama spremnim na predaju, iščekivao je svoju senku, da dođe po njega.Da dođe i kaže mu, sada je kraj, uzalud si ćutao, iščekivao, nadao se, sada je kraj, jer u obesti i praznoći, tebe niko nije video, niko se nije ni sećao, uzalud svi koraci, uzalud dodiri ruku, oko tebe su  samo vlažni zidovi, miris buđi i...

Privijala se umiljato, želela je da je voli. I on je želeo da voli nju... Zaboravio je ruglo sopstvenog lika i prazninu oblika koju je činio, želeo ju je, da neka i poslednji put mu se dogodi. Samo je želeo, miris buđi zidova, odjeci usamljenih koraka u lavirintu, nadjačali su kao adske sile, njenu lepotu. Gledao ju je dok se pola  lica oslikava u povezu, voleo je, mrzeo sebe i otišao je. Niz kišnu ulicu, niz stazu tamne strane meseca...

 Nešto ga je budilo, zvuk, bleštanje ekrana, ona je, nije mislio, bio je  siguran da je ona, feniks, labud, ona...