Tetovaža

Pojavila se iznenada, kao senka, provirila na vrata tatu majstora i zakoračila u njegov svet. Srce mu je zadrhtalo kada je ugledao. Krhka i nežna kao njegova ćerka, njegova mila Jelena. Progutao je knedlu i panično počeo da razmišlja zašto mu je poslata ova devojčica?

„Reci dušo, šta ti treba?“

„Dobar dan! Ja bih jednu tetovažu...“

„Koliko godina imaš?“

„Četrnaest.“

Znao sam, pomisli on, isto kao moja Jelena, moj maleni vrabac... A, onda je započeo sa puno nežnosti i razumevanja da  objašnjava šta znači tetovaža, ne bi li je odvratio, govoreći da je previše mlada, da je to ozbiljna odluka, nešto što će imati do kraja života, da razmisli o nekoj tetovaži koja će vremenom da nestane...

„Ne, nikako!“ viknu ona. Na to je on još ubedljivije počeo da priča o njenim godinama, impulsivnim odlukama, pubertetu i nekako je došao do njegove Jelene...uticaj lošeg društva, neizlečiva bolest, nije joj bilo spasa...

„Ali, molim Vas...“ reče devojčica tiho, stojeći i dalje kao ukopana, bez namere da promeni odluku.

On nervozno poče: “Pa, dobro, bre dete, zašto? Pričam ti već pola sata, a ti baš zapela! Sačekaj još koju godinu, pa onda odluči...“

„Razmislila sam, hoću sada! Ne brinite, neću se pokajati, to je nemoguće! Moj otac je umro pre mesec dana i želim da imam uspomenu na njega. Voleo je da mi ljubi rame i nazivao me ptičicom... Zato želim jednu ptičicu da mi istetovirate na ramenu. Tako ću ga se uvek sećati...“ reče malena i zaplaka.

Majstor je stajao nem, otvorenih usta, zaleđen. Sledećeg momenta je izvadio katalog sa tetovažama. Znao je da će ovog puta nadmašiti sebe, jer će raditi sa posebnim osećanjem i ljubavlju crtajući najlepšu i najdražu ptičicu na svetu.