Tren oka

Scena 1: Devojka sedi i puši cigaretu u polumračnoj hodniku hotela, dok se iza zavese čuje muzika, harmonika i violina, kao i zveket escajga. Život se pretvara u kotur beskonačnog kretanja, iznova i iznova, vrtoglavo, u krug. Želi da ustane i pridruži se ljudima u kuhinji, da sa njima pere sudove i otrese ostatke hrane. To joj deluje prirodnije. Razmišlja i krajičkom oka posmatra kako cigareta dogoreva u punoj pepeljari. Popila je nekoliko čaša belog vina, mešala je ono jeftino sa skupljim. Pali još jednu cigaretu. Muzika provodi kraju još jednu reviju. Tišina. Čeka. Umesto harmonike i violina, čuje se hotelska muzika koja dopire sa zvučnika. Instant muzika koju zaposleni više i ne čuju. Glasovi iza zavese. Pokoji smeh, koraci, dolazi druga devojka i kaže „Idemо“.

Scena 2: Muzičari sedaju u pomoćnu salu i pale cigarete. Sede i čavrljaju. Zahvaljujemo im se. Savršeni kraj. Škripa vrata. Otići će na spavanje i zaboraviće. Zaboravićemo svi mi. Krećemo ka izlazu dugačkim hodnikom. Frizerski salon, toalet i naposletku staklena vrata na izlazu. Stari recepcionar oslušne tišinu tipkanja naših tastatura na telefonu.

Scena 3: Odakle je došla ova noć? Kako smo uopšte započeli ovakve ispovesti? Jesam li ti stvarno dozvolila da mi prisluškuješ misli? Kada su muzičari završili, ušunjao si se u mene kao što vetar ulazi u nozdrve. Neophodno, silno neophodno. Razgovarali smo o poeziji. Bio si jedini svetao duh koji je mogao da napravi granicu između usamljeničke čežnje u hodniku hotela i otuđenosti koja je obuzela ceo svet dok smo hodali ka izlazu. Pustio si me da u obe scene zakoračim sama…

Hteo si da mi pokažeš da sve to moram preživeti, osetiti. Da mi otvoriš oči, upravo tu, na tom mestu. Nisi me ispratio, ali si mi između stvorio srčane otkucaje, poklonio mi svest i tren oka.

Jasna Rakićević