Tri priče za tri pare

Prva priča

Na Googlu sam pronašla ovu „mudru misao“: „Tri stvari uvijek odaju čovjeka...njegove oči, njegovi prijatelji i omiljena pjesma...“ I odmah moram da kažem da se ne slažem sa ovom „mudrošću“. Trice i kučine! Kako da vidiš oči čoveka koji nije pred tobom? Kakve veze sa njegovim unutrašnjim životom, intimom i karakterom, imaju prijatelji? Prijatelji su prolazni – danas jesu, sutra nisu. Iz raznih razloga, ne možeš da kažeš: ovog hoću, ovog neću...možda ti hoćeš njega, ali on neće tebe. A što se tiče omiljene pesme, ja lično ih imam barem tuce. Ko je izmislio ovu mudru misao? Đoka, Pera, Vasa, Tasa? Niko je nije potpisao, to znači, neko je natrčao i napisao nešto na prvom praznom papiru i to on smatra „mudrom misli“. Toliko me je iznervirala da se jedva kontrolišem da ne pređem na velika slova.

Retko kome uspe da sav život ne prilagođava tako da drugima ne odgovara. Stalno nam je, ako ne svesno, ono u podsvesti: šta će drugi reći? Onomad sam promenila boju kose. Jedva sam živa došla do stana, a salon mi je u dvorištu. Šta će reći komšinica kada me vidi? I ja kakva sam, zazvonim na vrata moje prve komšinice i najbolje, to sam u obavezi da naglasim. I znate šta mi je rekla? „Jao, kako ti je divna boja! Oduvek sam želela da se tako ofarbam!“ To ona, moja najbolja, a šta da sam naišla na onu sa gornjeg sprata od koje se uplašim i kada je dan, a kada je jednom u mraku hodnika zgrade, tik ispred mog nosa, upalila svetlo, toliko sam vrisnula da su se sva vrata otvorila. Ima zift crnu kosu, naravno farbanu, dugačku, u licu je tamnog i flekavog tena,  jedva diže trepavice od veštaka i maskare, krvavo crven karmin razmazan da dobije  utisak silikona, crna medveđa bunda, crne čizme, krvavo crveni nokti... darkerka. Nju sve na njoj odaje, ne moraš ni prijatelje da joj znaš (a slučajno ih znam, a bolje da ih ne znam – s koca i konopca), a koja li joj je omiljena pesma? Verovatno neka koju peva ona sa nanogicom koju pokušava da imitira. Ono, tačno je da sve te stvari odaju, ali ima toga još poveća gomila što otkriva čoveka. Moju dobru komšinicu su odale samo dve kratke rečenice. Pojma nemam kakve oči ima i koja joj je omiljena pesma.

Druga priča

Cure dani, cure noći.  Nezaustaviva bujica vremena. Sve odlazi, a ništa se ne vraća, bez povratka. Dokle ćemo trajati, najveće je pitanje skoro svakog zrelog čoveka. Barem ja tako mislim. Mada, pravila nema više – umiru ljudi bez reda – stari ispraćaju mlade. Nedužni odlaze, dužni ostaju. Oni što ostaju, ne prolaze i ne cure kao vereme. Oni se samo razvlače, hodaju istim stazama, vraćaju se, a nisu morali. Boli me kada nedužni odlaze. Varljiva je čovekova sudbina. Kao bujica nosi parčiće obale i kopna je sve manje. Kako spasiti kopno? Kako spasiti čoveka? Kako izbeći nevolju i nesreću što čuči svuda oko nas? Reče to lepo Don Džon:

„Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;

svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;

ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,

kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed

tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka

smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.

I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni

za tobom“.

Boli me to zvono, stvara mi rane, a iza rana ostaju ožiljci. Umorna sam i znam kuda moja staza vodi. Idem polako, sporo, da put moj, odlazak moj, traje duže. Prolazim kroz lug kroz koji sam do sada prošla nekoliko hiljada puta. Gledam njegovu lepotu kao da je prvi put vidim. Žedno upijam prizore, visoko drveće, žutozelene klupe sa naslonom, cvetne žbunove, ljuljaške na kojima se uz škripu ljuljaju deca. Zašto tako „žedno“, kada mi upijanje prizora i sećanje na tu lepotu neće trebati u počivku?. Ali jedno znam: vredi sa tim pogledom u mutnim očima otići, jer vrede mnogo više od jednog na brzinu pročitanog opela.

Treća priča

Redovni raspored časova života diktira naše kretanje. Njegovo kretanje. Svoju grešku je uvideo na polovini dosadašnjeg života. Da je apsolutno ispravi - ne može. Može samo da nešto ukrade od života i poremeti raspored časova. Izuzev dečjeg smeha niko ni primetio nije da drugog smeha u njegovom životu, nije bilo. Duvali su vetrovi sa svih strana. Naviknut na hladnoću, nije razmišljao o tome da može i drugačije da bude. Svi su ga bespogovorno slušali, a on je samo to i hteo. Međutim, jednog dana je dunuo jugo. Topli vetar mu je prijao, obavijao se oko njega i ulazio u njegvo telo, toplio mu krv i kosti. Odjednom, kao da je progledao! Redovni raspored časova života, shvatio je, još uvek je moguće promeniti! Novi čas se zvao „iskrena ljubav“. Ušao je na ta vrata i oduševio se. Greška ipak može da se ispravi tek toliko da mu u život uđe sreća i tu ostane do kraja života.