Tuđi snovi (drugi deo)

Sanja je, kao po običaju, gledala u telefon, tako da nije ni primetila kada je njena najbolja drugarica doslovno utrčala u kafe. Tek je naglo pomeranje stolice i škripa zaljuljanog stola trgnu iz oblaka izazvanim poslednjom serijom poruka bivšeg.

„Šta je sa tobom majke ti, gde gori?“

„Ma nigde ne gori, nego kasnim, vidiš li uopšte?“

„Jok. Nisam ni primetila. Ratujem sa Ognjenom.“

„Opet! Dokle? Šta će ti to, uostalom, to je, koliko ja znam, odavno prevaziđena priča.“

„Pa, kad nema ništa novo, dosadno je. Ovaj grad kao da nije više isti. Ne znam šta se desilo. Ljudi su se zatvorili u svoje kuće, dvorišta, misli, zatvorili i vrata i prozore, tek kad se baš mora provuku se, čini se, kroz ključaonicu, samo da se ne otvore. Ili ja starim?“

„Ne stariš. U pravu si. Ali zato imaš mene. Ja imam novo.“

Širom otvorenih očiju, kao da je čula vest na svetskom nivou, lagano, da ne remeti odluku, Sanja je spustila telefon na sto u trenutku zaboravljajući i na Ognjena i na grad i na sva vrata i prozore u gradu.

„Pričaj...“

„Vidiš, nije jednostavno objasniti. Ne znam odakle da počnem. Sanjam te snove skoro svake noći. Jesu samo snovi, ali nisu samo snovi. Ne umem ni da ti objasnim kakav je to osećaj. Tako nešto nikada nisam osetila. A znaš da odavno nismo male. I miris. Kako je samo jak. Nije nalik ničemu što sam do sada osetila. Jak, opor, dugačak nekako, mislim, od nozdrva dosegne do stopala...“

„Čekaj malo! Stani. Ne pratim te uopšte. Kakvi snovi koji nisu snovi, ko je mali i ko nije mali, i kakav miris i još dugačak. Otkad je to miris dugačak i to kad se sanja. Ja tebe ništa ne razumem. Izgleda da je udes ipak ostavio posledice.“

„Pa kažem ti da nisam sigurna ni da li umem da ti objasni. Evo polako, od početka. I šta piješ ovo, naruči nešto konkretno već jednom.“

Čaše su se nizale, a Sanja je slušala. Puna dva sata reč nije izgovorila. Poneki uzdah, odmahivanje rukom kao znak da preskoči, ili otvoreni dlan koji je značio da stane na trenutak sa pričom da ispije još jedan gutljaj. Slušala je i nije mislila ništa. Prikupljala je informacije kao da je na predavanju, samo su joj falili papir i olovka pa da zapisuje važne stvari kako bi kasnije mislila o njima. Upijala je i reči i grimase, trudeći se da ničim ne poremeti orkan koji se iz najdubljih delova njene drugarice ustremio na nju. Tačnije, morao je da izađe, pa na kog naleti, neka se nosi sa njim.

„Eto...“, rekla je najzad. Ispila je poslednju kap i spustila pogled.

„Znaš kako kaže Ognjen, strast i nije strast ako je se makar malo ne postidiš.“

„Ti mene zezaš, zar ne?“

„Ne. Samo sam morala da razbijem trebnutak. Inače bi on razbio nas. Dobro. Reci mi još jednom, kada je tačno počelo i koliko si sigurna da ti podsvest ne govori nešto o tebi?“

„Sanja, ja više ni u šta nisam sigurna! Mislim da sam prvi put sanjala negde prošlog leta. U početku je bilo retko, ali u zadnje vreme skoro svake noći. Obuzima me celu. Više ni dan ne sastavim, a da ne pomislim na nju. Tu devojku iz sna. Opseda me, remeti mi život. Razumeš?“

„Prošlog leta znači. To je neki mesec ili manje od nesreće, zar ne?“

„Verovatno da jeste. Da, jeste. Mesec, ne više.“

„Slušaj, ne puštam te takvu u ljude. Drastičan problem zahteva drastične mere. Situacija je ozbiljna, ali i mi smo, jel tako? Idemo!“

Sanja je u dahu ispila ko zna koju po redu čašu, pokupila i svoje i njene stvari sa stola, zakopčala torbu i čvrsto uhvativši ruku svoje drugarice, krenula ka izlazu.

„Nije trebalo ništa da ti govorim.“

„O, i te kako je trebalo da mi govoriš. A i da mi zahvališ. Ali to ostavimo za kasnije. Imam plan.“