Tunel

Stojim na mostu sa „one” strane ograde. Sa one strane gde se nalazio i moj omiljeni pisac kada je poslednji put negde stajao. Upravo razmišljam o tome. O poslednjem koraku u životu koji sam malo pre napravio. Da li je i on razmišljao o tome. Koliko su nam misli uopšte bile iste. Slične. Skroz različite.

***

Pupak, majka, mleko, puzanje, koraci... osmesi. Ljubav, prva, druga, treća... sedamnaesta. Sreća, dete... sve. Koraci. Oči. Njegove... male. U njima - ja. Strah. Ipak, ljubav... sve. Ja. Gledam... dole. Volim ih... sve. Nisam dostojan. Nikako. Hladno je. Dole je još hladnije... i mokro. Gledam... dole. Nema odustajanja.

Kažu, postoji tunel... i svetlost na njegovom kraju. Verujem.

Ona. Sve u vezi nje. Očaranost. Očaj. Život s njom. Magija. Posesivnost... nepodnošljivost... moja. Odlazak... njen. Ostanak... samoća. Jad. Gledam dole. Hladno je... mokro. Osećam. Da. Vazduh struji na gore. Suza. Kasno se stvorila i ostaće neprimećana. Udarac... tvrd. Dodir sa rekom... đonovima (prethodno ispovraćanih) cipela. Sada su oprane. Duša u vlažnosti, suvoća u duši.

Čamac. Čovek. Veslo. Ne želim. Idem dublje.

Ležim... pokriven. One oči... dečje. Uplašene. I ja u njima. Nije tu, ali ga vidim. Plače. Ja... ne mogu. Kasno je. Dan, dva, ili tri? Nemam više pojam o vremenu, niti o bilo čemu drugom. Sunce. Rupa. Puno ljudi... gledam. Plaču... skoro svi. Ja... ne mogu. Kasno je... za plač... i za sve ostalo. Premalo svega je... previše - takođe.

***

Kažu, postoji tunel... i svetlost na njegovom kraju. Lažu. Bila je samo voda, i bio sam samo ja. Gledao u sebe, kako dolazim, i kako se spajamo. Prvo sam dodirnuo tu suzu, kasno isplakanu. Zatim, taj život, nikad moj. I na kraju... tu smrt, s malo peska - progutanu.

Bio sam samo ja. Tunela... nije bilo. 

Goran Stojičić