U Raju te čekam

Pusti vreme neka odnese svoje breme. Tiho i polako, stopalima kroz oblake hodi, srce neka te kroz najtajanstvenija mesta vodi.

I kroz tmine i svetla prođi... Ja ću te čekati, samo dođi.

Možda ću biti i sed i beo, ali čuvam ti veo. Možda me prepoznati nećeš zbog bora na čelu, osmeh će mi biti isti, sa rupicom na obrazu levom.

U ruci će mi biti buket sa cvećem koje najviše voliš...

Možda me prepoznati nećeš, ali se nadam da ćeš uspeti da progovoriš. Da kažeš sve što si mi htela reći, dok kroz vreme prolazimo od prošlosti bežeći.

Sada zajedno koračamo do večnosti, do mesta gde se spokojno možemo skriti. Gde je srećan početak i kraja nema, gde godine prolaze a starosti nema...

Gde su zelena polja i potoci svačiji dom, gde zavist ne postoji, kao ni reč lom. Mesto gde osmeh i nada kruže... Mesto gde poljupci traju duže.

Vodim te tamo gde se lakše diše, gde je čovek večno srećan... Tamo gde ljubav živi i gde se nižu Amorove kapi kiše.

Stigli smo. Sklopimo oči i odmorimo ih od stravičnih ovoplanetarnih grehova, umijmo se vodicom svetom, prepustimo se mestu nebeski lepom.

Ovde ćemo stanovati večno, ti i ja, moje večno srećno.

Predrag Balanesković