U šumi

Bilo je to neke godine pre Drugog svetskog rata. On je bio dečačić od osam godina, skromno obučen, sa lanenom torbicom prebačenom preko ramena i glave. Išao je u nadnicu u susedno selo ne bi li zaradio nešto za jelo svojoj majci , ocu i mlađoj braći. Bio je odgovoran i vredan, od malena naučen na težak seoski život.

Vidim ga i sada: plave kose, ošišan do glave, sa plavim očima, u širokim pantalonama od grubog lana vezanih kanapom, sa košuljom koja je mirisala na domaći sapun i tom seljačkom torbicom u kojoj je nosio neki izdeljan komad drveta nazivajući ga nožem. Imao je tu još neko parče proje, tvrde kao kamen, koju je nosio sa sobom iz poštovanja prema majci. Nije mogao da je jede, ni da je vidi očima, ma koliko bio gladan. Mrzeo je neukusno, kameno parče sirotinje i patio je jer je znao da i njegovi nisu ništa bolje imali za jelo.

U šumu, kroz koju je morao da prođe, išao je bez straha, često zastajući da se osladi sitnim bobičastim plodovima nekog rastinja. Znao je svako drvo pored kojeg bi prolazio i odlično se snalazio među tim gorostasima. Jednog jutra, dok je sa Suncem igrao žmurke, kao da ga je neko posmatrao. Brzo se okrete oko sebe. Nije bilo ničega neobičnog, osim što je osetio veliki strah. Nastavi malo brže sa ubeđenjem da mu se sve to učinilo. Počeo je da priča poluglasno, braneći se nesvesno od straha koji je, ipak, bivao sve veći. I jednog momenta se ukopao u mestu. Prebledeo je gledajući u ogromnog medveda ispred sebe. Osetio je kako mu mokraća curi niz nogu. Prvi put je bio tako blizu  smrti. Uspeo je da zavuče ruku u torbicu nadajući se da će izvući onaj svoj drveni nož. Medved se propeo na zadnje noge i pustio takav urlik da je dečak, sad, izgubljen od straha čvrsto stegao ono parče proje, umesto noža, i preciznim bacanjem pogodio medveda među oči. Tajac. Medved ga lenjo pogleda, nešto promrmlja, okrenu se i ode. Dečak je stajao još neko vreme ne verujući svojim očima. Posle nekoliko trenutaka poleteo je u prevelikim opancima do ljudi kod kojih je radio. Kad tada nije umro od straha, nikada neće. I nije.

Tako se rodila neustrašivost u mog oca, najpoštenijeg i najvrednijeg čoveka za koga znam, a koga niko i ništa nije moglo da natera da bar proba proju. Ogadila mu se za ceo život.

Danas, u osamdeset šestoj godini života, bez snage da stoji na nogama duže od nekoliko minuta, sa slabim apetitom, gluv i večito pospan, jedino što mu ozari lice i usne razvuče u osmeh je dolazak starijeg unuka, mog sina, koji  ima plave oči i plavu kosu na njega. Ponekad mi se učini, gledajući ih kako se grle, da moj otac, tog momenta, postaje onaj maleni dečak kome je najverovatnije nedostajalo puno nežnosti i ljubavi, pa je sada nalazi u svom unuku.

I tako bih volela da njegov unuk pronađe onu dedinu hrabrost kada se našao oči u oči sa medvedom, jer svi mi u životu imamo neku šumu kroz koju moramo da prođemo...