Ubistvo osmehom

Mileta kovača, poznatijeg kao Čika Mile upoznao sam u Kragujevcu početkom osamdesetih godina prošlog veka. Ja se tek zaposlio i doselio, on se već penzionisao. Energičan starčić srednje visine sa moravsko šumadijskim dijalektom i širokim osmehom. Imao je utegnutu i opremljenu  kovačku radnju u kojoj je i posle penzionisanja provodio dobar deo dana. 

Jednom sam pokupio u selu sve motike, budake, lopate i krampove i odneo ih kod njega na sezonsko sređivanje. Kovača u mom selu više nije bilo – penzionisao se i umro, Bog da mu dušu. Njegov zanat niko od ukućana nije hteo da preuzme, pa su kovačnicu pretvorili u prodavnicu.

Mile je pogledao svaku alatku pre nego bi je spustio na tezgu. Rekao je kad to može da bude gotovo. Pitao sam koliko će to da košta. Odgovorio je, ja sam se saglasio.

Onda je rekao šta bi još kod pojedinih alata trebalo da se uradi. Negde zaglavica, negde da se isturpija drška, negde da se malo učvrsti, negde da se skrati ... Složio sam se i pitao koliko to poskupljuje „situaciju“. Rekao je da on to ne naplaćuje, da se to podrazumeva, ali da ipak mora da me pita, ili da mi skrene pažnju. Nije dovoljno da motika bude samo oštra, već mora da bude prava, dobro izbalansirana, sa laganom glatkom drškom itd, itd.

Bio sam impresioniran. Pokazao je da između njega i gvožđa nema tajni i da ne glumi stručnjaka, jer on jeste stručnjak. Nije izmišljao posao kako bi skuplje naplatio, niti je pokušavao da me zbuni pitanjem „koja ti je budala ovo radila (pre nego si došao kod genijalnog mene)“?

Sve mi je bilo jasno. Mile kovač je u svom poslu sa majstorskim umećem i osmehom koji smiruje bez hipnotisanja apsolutni korektni gospodar situacije. Uostalom tako su ga i opisivali.

Setio sam se dragocenosti koju sam poneo u fabriku gde sam radio, i to specijalnom majstoru alatničaru, jednom od najboljih. Izvadio sam makaze za šišanje ovaca iz auta i pitao za mišljenje. Reklo bi se obične makaze, malo veće, sa većim držačima za prste koji su omekšani vunom i kanapom. Makaze jesu bile obične ali ne i moja bakica, ponosna vlasnica.

Pogledao je makaze i pitao sa akcentom na poslednjem slogu: „Za šta i' koristiš?“. Rekao sam da imam bakicu koja voli ovce ko što on voli gvožđe, da je obožavam i da mi je to jako važno. Toliko važno da sam ih svake godine švercovao u fabriku na remont. 

“Slušaj mi će to d'uradimo, ali morale bi ova šajbne da se zamenu, a valjalo bi da se metu i drugi šrafovi. Vidiš ove makase nisu tolko ni tupe. Nji nešto drugo remeti. One su ovako dobre da se šišu šemširi, ali za ovce nisu. Mi će to dugodimo da se žena ne muči. Ništa se ne sikiraj“.

„Ovo neću da ti naplatim“, rekao je sa osmehom. „To je na ovaj poso sitnica i drugo to je lepo kad mlađi oćedu dugađau nama stariima“.

Kupio me je predusretljivošću, majstorstvom i širokim osmehom. Ne samo mene. Za babu, dedu, kevu, ćaleta u okrugu nije postojao drugi kovač. Deda mu je poslao litar dobre domaće, neponovljive rakije. Mile je bio oduševljen, jer je sva medicina u njegovom životu kao i većini mojih ukućana bila čašica dobre domaće ljute kojom bi počinjali ručak. Uostalom, kad je sa nepune 22 dopao u nemačko zarobljeništvo trećeg dana je postao šef radionice bez znanja nemačkog. Mi možda jesmo glupi kad su majstori u pitanju, ali Nemci to svakako nisu.

Pre Mileta mi je u glavi dugo stajao neraspoređen podatak da u Japanu postoji nekoliko stotina radnji za pravljenje katana i da postoje tri majstora koji imaju status „živog nacionalnog blaga“, zbog čega im do kraja života nije dozvoljeno da napuste Japan. Da je kojim slučajem Mile postao japanski zarobljenik sigurno bi za mesec dva dogurao do tog statusa. Takvi kao Mile tavore samo u Srbiji. Kao i Srbija. Sve mi je bilo jasno.      

Dobar glas je išao ispred njega. Mile je uvek imao posla. Danas kad šalteruše počnu da zbunjuju verujem da većina sugrađana pomisli kako bi od čika Mileta sve one i svi oni imali šta da nauče. Odlazak u njegovu radnju je terapija. Njegova nadoknada je bila zadovoljstvo kupca. S pravom je svuda nosio svoj široki osmeh.

Na zborove u mesnoj zajednici uvek je odlazio u odelu i na vreme. Kako bi skup počinjao ostrašćenim političkim uvredama on bi samo zaspao u sedećem položaju. „Ja nisam došo ovde da bistrim politiku s vas, nego da vidimo šta će da radimo za to i to“, odgovarao bi sa osmehom. I tako decenijama. 

Često bi ljude pokrenuo da nešto urade sami. „Da niste ovdena mlatili praznu slamu i političili do sad bi pola posla bilo gotovo. Ajde lepo d'iziđemo na teren, da to prokopamo. Pos' ovi iz Vodovoda nek dođu, d'ozidaju šahtu i gotovo“.

Dvadest prvi vek. Sastanak u MZ Lepenica. Dok navijačko pljuvanje samo pršti, čika Mile u novom odelu sedi i spava. Posle par sati rezultat nerešen, strasti se stišale, došlo vreme da se čika Mile probudi.

"Ljudi", oglasi se jedan omladinac. "Dajte da pitamo čika Mileta za mišljenje. Nek on, brate, jednom preseče da se više na smaramo. Svoj poso je pošteno radio i kod kralja i kod Tita i Slobodana Miloševića i kod DOS-ovaca ." Svi su se saglasili. Nežno su munuli Čika Mileta, koji se momentalno probudio. (Ostalo je nejasno da li se baš momentalno i rasanio).

Pitanje je postavljeno: „Kad je za svojih 86 godina najbolje živeo?“     

Mile je odgovorio širokim osmehom i očnim sjajem fanatika: „U mojem životnem veku najlepši' pet godina života sam proveo na selu u nemačkem zarobljeništvu. Bio sam šef radionice, poštovan kao majstor. Sa mnom su svi postupali čovečanski uključujući i Švabice kojima su muževi boravili na Istočnem frontu“.

Radosav Lazić