Ubrano cveće

Bila je to užasno hladna zima. Neko tužno vreme za život. Beda, hladnoća, strah. Dečak se tresao od hladnoće, iako se mala bubnjara - peć usijala od toplote. Plamičci vatre obasjavali su oznojeno lice majke koja se upravo porađala.

“Siniša, sine, uradi kako ti kažem!”, sa grimasom na licu i sa krajnjim naporom reče žena. Sedmogodišnji dečak klimnu glavom sleđen i od straha i od hladnoće.

“Hoću mama...”reče neubedljivo, a kako drugačije? Gledao je voljenu majku i želeo bi, nekako, ako je moguće da vrati vreme. Hteo je ponovo da šeta sa njom, šarenim livadama oko sela, da beru cveće, da uživa u njenom zvonkom glasu dok je smišljala pesme za svog dečaka. Želeo bi sada, baš sada, da bude kao onda kada bi ga uhvatila iznenada ispod ruku i snažno zavrtela oko sebe. Da, baš bi voleo, sada, baš sada, da čuje njen smeh i svoj vrisak neopisive sreće... Ali ne, on sada mora da uradi nešto drugo, da joj pomogne, a ne zna kako.

Stajao je još neko vreme ukopan i dosetio se da bi mogao nekim čudom da postane drvo. Zašto nije sada, baš sada, drvo? Ali ne, on mora da uradi nešto drugo, da pomogne majci, a ne zna kako.

Iz tog virovitog razmišljanja prekinuo ga je majčin vrisak, zapomaganje, pa plač. Među njenim nogama na belom, nikad beljem čaršavu, razlila se krv. Gledao je rađanje. Glavica se pojavila i ubrzo zatim izleti čitavo majušno telo na tu, sada već crvenu prostirku.

“Siniša, srećo, uzmi je! Daj mi je! Polako mili, joooooj, Gospode dragi!”vikala je žena.

Dečak priđe, zagazi u crvenu baru i uze detence. Majka ga prihvati i stavi na grudi.

“Devojčica...”reče ona tiho. Dete se borilo za vazduh i najzad zaplaka.

“Siniša! Slušaj me dobro sine!”viknu ona očajna zbog krvavih ručica koje su visile na njemu kao na nekom lutku.”Dohvati onaj nož na peći, ali ga uzmi sa nekom krpom za dršku. Sigurno je vreo. Da li me čuješ sine?"upita ga očajno.

“Čujem te mama...”, šapatom reče.

Dečak uradi što mu je rečeno.

“Sada ćeš da presečeš ovde gde ti ja kažem! Jesi li me razumeo? Siniša...sine...sećaš se kada smo brali cveće na Cvetkovoj livadi? Sećaš se je l’ da?” Dečak klimnu glavom.

“Pa, je l’ se sećaš kada sam ti davala nož u ruke da presečeš ono žilavo cveće, što se nije dalo počupati rukama?”

“Sećam se...”

“E, sada ćeš mili isto tako da presečeš ovu pupčanu vrpcu tvoje sestrice! Jesi li me razumeo Siniša?”

“Mama! Ja neću da je ubijem!”, viknu dečak uplašeno i zaplaka.

“Nećeš sine! Slušaj me dobro! Evo, ovde!”žena zategnu malo vrpcu i podiže je ka njemu.”Hajde srećo, nećeš njoj ništa da uradiš, njoj to ne treba više! Hajde! Sad!”

Dete posluša majku, zamahnu nožem i preseče je!

“Odlično sine! Nisam ni sumnjala u tvoju hrabrost!”reče žena umorno.

Tog trena se otvoriše vrata i banu otac. Snežni vetar pojuri za njim i zasu pola prostorije. U rukama je držao ustreljenog zeca i flašu rakije. Žena brzo pokri novorođenče i dečak pojuri ka majci, zagrli je i poče da plače. Majka ga je tešila nežnim šaputanjem.

“Šta je? Popišulja?”zaurla čovek, zbaci sa sebe vuneni ogrtač i sede za sto.”A, šta ti kmeziš?,”obrati se dečaku,”Njanjavo jedno, nikada nisi video krv? Evo vidi!”Pa, podiže mrtvog zeca iz koga je još kapala krv. “Hajde, Njanjavi, skini mi čizme! Naučiću te ja da ne plačeš, pičko mala, da budeš muško, da umeš da popiješ i zakolješ!”

Dečak je čvrsto grlio majku i zajedno sa njom plakao. Između njih je bila njegova lepa, prelepa sestrica koja ga je mirno posmatrala i činilo mu se i smešila sa usnama razvučenim na jednu stranu. Tada je video njene crne oči i svu ljubav ovog sveta. Obećao je sebi da to nikada neće zaboraviti, dok je majka naizmenično ljubila njega i tek rođenu sestru.