Umetnost obmane

Sirotinjski sobičak, skoro da miriše na neku čamotinju; piksla puna otpalog rezanog duvana i dve šolјe kafe. Oseća se neka samoća u prostoriji koja nije okrečena odavno. Paučina u jednom uglu, ispletena na neki čudan način. Neprijatan miris oseća se sa poda, kao da ženska noga nije kročila godinama, pa je higijena zapuštena u onoj meri u kojoj bi mogla najviše da zasmeta u rođenim čistuncima. Prašnjavi televizor i na njemu progoreli stolnjak. Slika iz studentskih dana na njemu. Sobu krase police prepune knjiga, razvrstane prema oblasti kojom su se bavile. Prozorima pogled ka staroj železničkoj stanici, na kojoj smrznuti putnici čekaju voz iz Požege što kasni već pola sata. Pored nje hotel, koji je iz dana u dan krao malo po malo stambenog prostora stanovnicima zaboravlјenog grada i ugašenog fabričkog naselja, sa luksuznim sobama i restoranom i pakingom na kojem su se sijale limuzine opštinskih moćnika.

Dugo sam slušao svog prijatelјa Radoja Savića, učitelјa u penziji,koji me je svojim lucidnim promišlјanjim a ponekad terao na smeh, a ponekad i mamio suze. Njegovu povremenu prekost gasila bi njegova pravdoljubiva karakterna crta. Bespomoćno je širio ruke:

- Šta mu znači ono, kad počne da pravi dramske pauze od pet do šest sekundi, kad počne da koluta očima, pucka ustima i gleda u jednu tačku? Tih nekoliko sekundi su odlučujuće. Tačno se vidi da ga je neko to učio godinama, ali nije bio u prilici, i na takvim mestima da do kraja sve to eksponira. Sad mu se ukazala šansa da sve to sprovede u delo, da svakodnevno trenira i da se usavršava.

- Ne razumem.

− Naravno da ne razumeš. Paranoidna šizofrenija sa nenormalnim nabojem ega sakrivena je zbunjujućom retorikom i obmanjujućom mimikom. Zapravo, mimike i nema, ali transpozicija ušiju, nosa i usta veoma je primetna.

I dok još nisam shvatio o čemu priča, rešio sam jedno vreme da samo potvrđujem glavom, ili da povremeno govorim da ne razumem, kako bih izbegao da ispadnem glup.

− Čak je i njegov politički otac stao u njegovu odbranu. To nije moglo da se zamisli. Kaže da ne razume zašto ga narod zove picousti i šta je uopšte to. Pa to je ono narodno duhovito zapažanje za nenormalno veliku sličnost između usta i žesnkog polnog organa. Šta nije jasno i tom majmunu koji se često služio takvim duhovitim opaskama i, što je na kraju, humor karakterističan za njegovu kuhinju?

- Nisam baš nešto pratio skupštinske prenose.

− Mnogo si propustio. Ne treba ga slušati, već samo posmatrati to lice bez mimike, tikova, gegova i trzaja. Tu je ključ bolesti i umetnosti obmane.

Osećao sam da ne bi trebalo da se upustim u ovakvu vrstu razgovora, jer čovek, po prirodi sebičan i umoran od svakodnevne borbe za preživlјavanjem, oseća potrebu za relaksacijom i ponekom čašom dobrog vina, sa daljinskim upravljačem u ruci, uz višeminutno menjanje televizijskih kanala, kao da traži neku vrstu muške potvrde o uspešnosti osvajanja teritorije.

− Šta mu znače oni neuspeli pokušaji da bude duhovit pa, kad se izjalove, on počne da namešta naočare koje konstantno padaju do pola nosa? Pa taj šraf kod optičara ne košta ni pet sto dinara da se popravi. Šta mu znače ona neprekidna saopštenja o izuzetnom poštovanju prema nekome, neko neprekidno izvinjenje i zahvalnost svima? Šta mu znače one neprekidne provale samosažaljenja i blagonaklonosti prema onima što razumeju trenutnu situaciju?

− Dobro de, Radoje, bilo je i gorih.

− Nije, veruj mi. Ovaj je usavršio manipulaciju, doveo je na nivo užasavajuće lobotomije. Nakon eksplozije besa prema zamišljenim protivnicima, on pusti onaj smeh sličan onom malicioznom koji je pun samopozdanja. Ali, ispod njega se krije ludilo. Šta mu znači da neprekidno diže neku belu zastavu i poziva na primirje, kao da smo pred ratnim stanjem svi zajedno u regionu, koje kuče nema za šta da ujede?

− Ja ti Radoje, za sve to nemam odgovore.

− Znam ja. Jebote, on ima nervni slom. I sa tim nervnim slomom pokušava i nas da uvede u neku vrstu ludila. Priznaj da većeg ludaka nismo imali!

Sa železničke stanice već se čuje pisak lokomotive, a putnici brzo hodaju kao da beže od neke poplave. Izlazim laganim hodom i na vratima primećujem pomalo zaboravljenu požutelu umrlicu Radojeve supruge Anđelke.

Ivan Novčić