Upitnik

Obično oronule kuće kriju najdublje tajne. Obgrljena bršljenom vrata su prkosno nagoveštavala da su još uvek tu. Niko se ne seća kada su poslednji put zatvorena. Od čije ruke? Iz usta čaršijskih alapača smo slušali različite priče koje su mešale sa ratlukom i pristavljenom kafom. Od nekog trećeg?  Obično je egzekutor svih velikih stvari u životu potpuni stranac. Ni kriv ni dužan. A prema njihovim predanjima bilo je i krivih i dužnih. Govorili su da je otišla na doboš. Odnešena kartama. Čudna tračarska opsesija da se kao krpelji kače za priče bez svedoka. Lep materijal za oblikovanje. 

A mi, klinci, razapetih očiju smo kao pasulj prebirali sve te legende i sklapali svoj mozaik. Strah od pomeranja predmeta i posete pokojnika su nas držale na priličnoj udaljenosti, odakle smo mogli dobro videti sve te lijane koje su je gušile sve do dimnjaka. Da li se ikada pušilo iz njega? - pomislih kao dečak koji je sebi postavljao pitanje - Šta posle smrti?. Ironija je da na neka pitanja ne odgovoriš sve do samog kraja.  Nisam je ispitivao. Istraživao. Jedino sam dobro znao sve neravnine njenog tela. Žmureći pogađao iz prve gde joj počinju grudi. Ali nisam ulazio. Strah od pomeranja stvari. Od onoga što bih našao. Ili ne bih. Samo sam je noćima gledao kako isprepletana raznobojnim prekrivačima leži u obliku znaka pitanja. 
O kući smo pričali na prvim sastancima. U pijanim noćima smo je opisivali sa drugarima iz kraja. Ali nikada nismo ušli. Svako je imao svoju tajnu koju je odneo svojim putem krećući da pravi neke lepše domove. 
Nikada nisam upoznao njen mrak. I ništa saznao. Znam samo da smo plakali. Stvari su se nekako pomerile i više se nismo sreli. Vrata su ostala zaključana netaknutim korovom. Ključevi duboko u nama. Izgubljeni.

Radisav Rade Aničić