Veliko spremanje

„Još na pragu porodičnog doma, spremajući se da konačno obavi veliko spremanje već otežalog doma, mama je, tek da upozori, sevnula očima u pravcu u kome je svom svojom težinom pritiskao ležaj, tata. Iako je jako dobro poznavao taj pogled, na trenutak je pomislio da bi mogao da odloži ono što je bilo očigledno da je već spremno da bude urađeno. Još jednom je, ovog puta snagom koja je sekla plafon, mama pogledom presekla mesto gde se nalazio tata, na pola.

- Deca su u komšiluku. Vreme je.

Dve nestašnečigre igrale su se u susednoj kući. Tamo je bilo bezbedno s obzirom da su komšije još juče obavile veliko spremanje. Tek su se s vremena na vreme čuli slabašni pokušaji mališana da izmere svoju snagu, iako su svi rođeni gotovo istog dana. Bilo im je dozvoljeno da viču jedni na druge koliko ih stomak nosi i ostali nisu pridavali veliku pažnju njihovom igranju. Šta više, bilo je poželjno da vežbaju. Jednog će dana i sami morati da nose teret doma u svojim grlima. Dešavalo se da se i veliki nekada uključe u tu njihovu igru pa da ih jedva primetno bodre i podstiču da se što pre osmele i pošalju svoj glas dalje od kuće u kojima se nalaze. Njima je to poverenje odraslih naročito prijalo pa bi vikali i vikali, često bi se od glave do pete zacrveneli od napora da što jače i što strašnije viknu. Posle bi spavali danima dok bi odrasli uživali u miru i tišini.

Mama je počela da najavljuje dolazak oluje. Bez glasa, kako to obično mame i rade, šarala je nebo očima. Sevalo je sa jednog na drugi kraj neba. Lomili su se pod tim sabljama oblaci, dozivali vetar da ih odgurne što dalje od tog mesta, savijali i izbegavali munje iz maminih očiju, ali je malo šta vredelo. Mama je spremala svoje gnezdo, svoj dom, svoj oblak. Čistila je unutra jednako kao i spolja. Rezala je maglu koja se nadvila nad dvorištem, sklanjala prašinu iz uglova soba, prala i skidala svu prljavštinu koja je njen dom činila mračnim i sivim. Odlučna da zasija od beline, svom snagom je razbijala tamu i pravila mesto suncu. Kada je završila svoj deo posla, pomalo umornih kapaka, još zategnutih ruku, pozvala je tatu.

Tata je zagrmeo tako jako da ga je čitav kraj čuo. Retko je priznavala, bila je jako ponosna na tatinu snagu. Vikao je i urlao, mahao rukama i glavom, zemlja je podrgtavala od njegovog glasa. Skidao je sivilo sa zidova, cedio prljave krpe i ponovo mahao njima ne bi li svaki i najskriveniji kutak dohvatio. Bežale su crne naslage prljavštine glavom bez obzira. Čak su i deca u susednoj kući, čuvši tatu kako grmi, zaćutala i širom otvorenih očiju gledala u pravcu kuće. Divili su mu se. To i nije bila neka tajna. Otvorenih usta su zamišljali sebe kako jednoga dana isto tako snažno rasteruju crne oblake prašine i mraka. A tata nije stao sve dok se i poslednja mračna mrlja nije razbila na komade i odletela u nepoznatom pravcu.

Trajalo je to spremanje do duboko u noć. Tek pred jutro čitav horizont beše beo i sjajan. Još se samo sunce čekalo da potvrdi belinu oblaka. Porodica se povukla u svoj čisti beli dom i čekala u tišini neko novo spremanje. I koliko god to bilo čudno ili čak nemoguće, ovo je bio samo običan dan u jednoj običnoj porodici gromova.„

Jana se nasmeja tako glasno da u trenutku pomisli kako bi se vrlo verovatno i mama grom tako smejala da se gromovi smeju. Zagrli svoju malu devojčicu koja je ležala na travi i gledala u nebo dok joj je pričala ovu priču i šapnu joj na uvo: „Molim te, nemoj nikada da prestaneš da pričaš priče!“