Витез који је то желео бити, госпа и Месечева шума

Поражени војник одрпане униформе, без коња, са поломљеним копљем, изгубљеним мачем, пун страха од преживелих пораза, тумарао је низ ливаду коју је обасјавала месечина, ране летње вечери...

Крио се, али не од непријатеља. Они су били далеко, славили су тријумф надмоћи. Крио се од себе, сенки, авети и пораза. У мислима му је била само једна жеља: гутљај изворске воде, мало сна и ништа, баш, ништа више. Само гутљај из некога дубоког зденца, можда ту, у непосредној близини, где је започињала храстова шума. Само гутљај да угаси жеђ прашине, умора, пораза; гутљај, тек да спере скорелу крв у устима; гутљај ледене воде да угаси бунило...

Век нико не зна који је био...можда средњи... Можда је он неко ко се враћа да понесе срамоту пораза? Можда је и атомско доба? Није знао. Вероватно да је изгубио и оно мало памети и да не зна ни ко је ни где је, нити којим језиком говори, јер одавно, сем шумских звукова које је користио кроз лавиринте, молећи животиње да га пропусте, ни речи није изговорио.

Можда је то био сан? Да, извесно је, јер је понирао у њега без моћи да се одупре. А шта ако је то била јава и светло мрака, онај чудесни моменат када му анђео чувар шаље снагу, буди наду? Моменат када се мало радости слива низ углове усана?

Осетио је да га неко додирује по лицу. Нежним покретима, водом спира прашину, скорелу крв, ране... Осећао се пријатно у сну-несну, али очи није отварао. Није могао, иако га је тиха непозната песма будила.

Сирена? Не, овде нема мора.

Вила? Можда, једна од оних из бајки које је слушао као дете, некада, давно...

Не зна колико је времена прошло. Очи је лагано отварао, да не би покварио ритмичне покрете руку. Најзад: вила, госпа, да... неко прелеп ту крај њега бди, вида му ране, певуши, а он јој не види лице! Слеп је, или су се очи навикле на мрак!

„Ја сам“, започе глас, али он пружи руку, показујући јој да не говори и направи неколико покрета који су значили да се труди да одгонетне загонетку. „Ти си... прелепа госпа, вила... или си све?“, најзад изусти.

Лице анђеоске лепоте осмехом му додирну душу. “Сањаш, витеже. Ја сам обична девојка која ноћу скупља цветове, а ноћас сам тражила...“

„Ти си анђео! Светлиш, а светло нисам видео од последње борбе...поражен лутам, кријем се и никада нећу бити оно...“

„Ти си витез. Кроз оклоп се види твоје велико срце. Ти си витез, не убица... Можда сам све ове године на овој стази којом нико не ходи тебе чекала, зато, ћути. Повешћу те у празан замак. Овде је све што не постоји: замак без људи, принцеза без витеза, шума без дивљачи... Ко зна, клетва или...“

Тешко је устајао. Несигуран у себе, осећао је стид да га нејаке руке подижу да би ходао... А онда се догодило чудо! Принцеза, госпа или вила леже у његово наручје да је понесе и он осети лакоћу пера. Није веровао, али је због додира нежних женских руку знао да то није сан...

У бунилу, у постељи, разабрао је гласове који су говорили да су падале бомбе. Нуклеарни рат је трајао, градови нестајали, океани побеснели, ветрови дивљали, само је он осећао сигурност од додира анђеоских руку и песме која је испуњавала одају...