Vodenica (sedmi deo)

Dok su Milutin i Čedomir krentali sa okopavanjem oko prvog panja, kako bi lakše prišli korenu, Jovan i Radovan su zagazili u potok, kako bi došli do vodeničnog točka i očistili okoliš od granja i blata koje se godinama taložilo oko njega.

-Nadam se da nema ovde zmija?- upita Radovan Jovana.

-Šta je? Nije valjda da se bojiš? Nema…bar nema otrovnih. Negde gore u brdima, gde ima divljih kupina i borovnica, nađe se, ali ne boj se. I deca su ovde uvek dolazila da se brčkaju i igraju.-odgovori mu on.

-Ne bojim se. Nego...onako, odvratne su mi i da ih samo vidim. Tamo gde sam ja odrastao, kod Loznice, tamo ih u brdima ih ima. Pogotovu kad dođe vreme voću.

Četiri para vrednih ruku su vredno radila i posao koji su planirali je išao svojim tokom. Negde oko podneva na proplanak je dojahao Sreten i stao je, posmatrajući ih. Smotao je cigaru i rešio da sačeka da naprave pauzu kako bi sišao do njih.

-Dobro je. Skinuli smo baš dosta granja i mulja…hajde idemo malo da sednemo na obalu. Još malo pa možemo i nešto pojesti. -reče Radovan svom novom drugu.

-U pravu si. I njih dvojica su sigurno voljni da se malo odmore. Dok su izlazili na obalu, Jovan je primetio Sretena, koji se spuštao prema njima.

-Šta mislite, ko nam dolazi u posetu?-reče Milutinu i Čedomiru koji se okretoše i smrknutog lica pogledaše prema Sretenu, a to Radovanu nije promaklo.

-Ko je to? -upita on Jovana.

-Sreten. Sin Svetislava Radišića. Dobro je što smo i mi tu...voli da se ponaša bahato, kao i njegov otac, samo što nema tu njegovu moć. Mora da je video da se ovde nešto dešava, pa, mora i da zna ko je tu.

-Pomaže bog, dobri ljudi!- reče Sreten, koji je stao ispred njih.

-Bog ti pomogao!- odgovoriše oni, dok je Sreten posmatrao Radovana.

-A ti, prijatelju koji si ti? Koliko ja znam, ova vodenica godinama nije bila nastanjena, niti je radila.

-Ja sam Radovan Simović…moj otac je bio Anđelko Simović, vodeničar koji je proteran odavde. Ja sam se vratio da ispunim očevu poslednju želju,i nastavim njegov posao. A,ti? Red je bio da se ti meni predstaviš, pre nego si pitao ko sam ja.

Na te reči svi su se malo trgli, a na Sretenovom licu se pojavila senka...ostali su znali da je Radovan već pri prvom susretu pokazao zube Radišićima i da će tu biti svega.

-Sreten Radišić, moj otac je Svetislav. Čovek kome se svi u okolini klanjaju. -odgovori ovaj, pomalo besno.

-Ja sam se klanjao samo svom pokojnom ocu i kralju se klanjam, zašto bih to radi njemu? Da nije on kralj?

Na te reči, trojici Radovanovih drugara se pojavio mali osmeh, a Sreten je pokipeo od besa. Skočio je sa konja, držeći bič u rukama i krenuo prema Radovanu.

-Pseto! Sad ću ti ja pokazati. - reče ovaj i zamahnu da ga udari. Međutim, ova trojica su već skočila i uhvatil ga za ruke.

-Pustite me, seljačine! -reče Sreten.

-Hajde, smiri se, inače ćemo te baciti u potok da se malo ohladiš. Ti još ne shvataš da su prošla vremena kada ste vi, "velike gazde", mogli da delite pravdu. -reče mu Jovan.

-Hajde, penji se na konja…idi tatici i reci mu da je sin Anđelka Simovića tu. I neka slobodno dođe, ako zna bar malo normalnije da se ponaša, a ne kao njegov sin.

-Platićeš mi za ovo. -reče Sreten dok se penjao na konja.

-Što se tiče osvete, i ja imam neka prava na nju! Reci ocu to, kada mu budeš pričao šta ti se desilo.

Njih četvorica su ćutke gledali za njim dok se on konjem penjao uz proplanak. Tek kada je zašao u šumu, Jovan progovori:

-E, sad si sebi napravio zabavu!

-Znam. Spreman sam ja i bio na to, otkada sam došao!

-nastaviće se-