Vodenica (treći deo)

Kada je ušao unutra, Radovana je najpre dočekao onaj teški miris ustajalosti, prašine…unutrašnjost je bila puna smeća. Vre'e od brašna su bile razbacane svuda, prosuto brašno se slepilo po drvenim daskama, sutra će i ovde imati posla dok to sve ne raskrči. Dvadeset godina nije niko skoro kročio u unutrašnjost stare vodenice. Noćas će, ipak, prespavati napolju, ostaviće sve širom otvoreno da se smrad malo izvuče. Izašao je i raširio svoju prostirku od starog ćebeta, koje je nosio sa sobom…legao na nju i zaspao.

Probudio se sa prvim zracima sunca, otišao do potoka i umio se. Rešio je da dan posveti čišćenju kuće, kako bi već sledeće noći imao svoj smeštaj. Šumar Mitar je takođe ustao dosta rano i krenuo da u selu skupi najhitnije namirnice koje će kasnije odneti Radovanu. Znao je kod koga će otići i ko neće želeti da naplati sinu čoveka koga su voleli i poštovali.

-Dobro jutro, gazda Tihomire!-reče Mitar ušavši u dvorište jednog od bivših najboljih prijatelja Radovanovog oca.

-Dobro jutro! Otkud tebe ovako sabajle? Hajde sedi, taman da popijemo jednu.

-Slušaj! Treba mi nešto od tebe. Juče, kada sam obilazio šumu, čuo sam neku buku kod stare vodenice, a i Mićko se razlajao, pa sam otišao tamo. Nećeš verovati koga sam tamo upoznao?

-Čekaj…u tu vodenicu, koliko znam, niko više ne ide. Ona odoleva vremenu i ljudima, kao da čeka starog Anđelka da Dođe. Koga…reci mi?

-Nije Anđelko, već njegov sin! Radovan se zove. Pričao sam sa njim i mislim da je mnogo dobar čovek.

-Sin!! Čekaj...Lenka! Kćeri, donesi onu moju flašu rakije iz kuće.- poviče Tihomir

-Hoću tata!-odgovori devojka, koja se pojavila na ulaznim vratima.

-Pričaj! Otkud sin? Anđelko se znači negde oženio… A, što je on došao? Neće valjda da se sveti? A, Anđelko? Sigurno nije više živ.- gomila pitanja su od uzbuđenja poletela iz Tihomira.

-Anđelko se oženio i živeo negde kod Loznice. Bio je u ratu, teško je ranjen došao kući na kraju rata…razboleo se od rana i ubrzo umro. I žena mu je umrla, pa je njegov sin, saznavši priču od oca, a i ovaj ga je zavetovao, došao da nastavi očev posao. Za ono…ne znam. On kaže da će gledati da ne čačka mečku! Nego slušaj! Došao sam, malom treba pomoći dok se ne sredi. Treba mu namirnica, da ima, dok raščišćava oko kuče…bar za nekoliko dana.- reče Mitar.

-Ma nema problema. Lenka, Jovanka!- povika Tihomir. Iz kuće izađoše njegova žena i kćerka…devojka od 16 godina i dođoše do njih.

-Ovako…spremiće te jaja, kobasica, nekog suvog mesa, koju flašu rakije i još nešto nađite. Daćete Mitru da ponese sa Sobom.

-Jesu se to ponovo hajduci pojavili, Mitre?- upita kroz šalu Jovanka, Tihomirova žena.

-Nisu! Ali kao da jesu! Šalim se, Jovanka. Dobili smo neočekivanog, novog stanovnika u selu. Nećeš verovati…Anđelkov sin!

Jovanka se trže na njegove reči, saže glavu okrete se i pođe prema kući i usput tiho reče:

-Au! Biće belaja!

Lenka pođe za majkom, zbunjena njihovim razgovorom, pošto nije znala o kome je reč. Mitar i Tihomir su ostali, nastavivši razgovor, podsećajući se na događaje koji su se desili pre Anđelkovog odlaska.

Malo kasnije, Jovanka i Lenka su izašle, noseći namirnice, koje su predale Mitru.

-Hvala ti Tihomire!- reče on dok su se pozdravljali

-Nemoj mi se zahvaljivati! Ovo je za mog prijatelja, voleo sam tog čoveka kao brata i celog života osećam krivicu što mu nisam više pomogao kada ga je Svetislav proganjao. Sad bar mogu da budem tu za njegovog sina. Reci mu da ću sutra doći do njega, da se upoznamo.- reče Tihomir

-Hoću. Idem sad odmah do njega, pa posle da obiđem šumu. Hajde Mićko! Idemo!- pozva on svog pratioca, koji već otrča prema kapiji.

-nastaviće se-