Zahvalnost

“Doktore, brzo! Gubimo pacijenta!” viknu medicinska sestra u sred opuštajućeg momenta posle dugotrajne i iscrpljujuće operacije srca. Šta je sada? Sve je bilo u najboljem redu kada se pre dva minuta udaljio od pacijenta prepuštajući drugim hirurzima da završe lakši deo posla. Sada je iz otvorene utrobe šikljala krv kao vodoskok. Damir je smireno prišao toj ljudskoj fontani i davao instrukcije ostalima. Shvatio je šta se dešava i ni jednog momenta nije bio zbunjen ili uplašen. U sred te iznenadne situacije on je počeo da razmišlja o sebi i o svom poslu. Nekako je znao da će sve biti u redu. Pacijent je gubio mnogo krvi, ali je već bilo obezbedjena dovoljna količina nove. “Eto”, pomisli Damir, “sreća u nesreći pa mu je sada pukla trbušna aorta. To je moglo da se desi kasnije i da mu nema pomoći! Treba, bre, biti zahvalan za svaki tren neočekivanog životnog obrta, nikada ne znaš zašto je to tako, ali kada je ishod dobar, onda shvatiš, a ako je ishod smrt onda ti i nije potrebno da išta više shvatiš, hahahaha! Da, jedino ostaje da se čovek zahvali Bogu.”, pomisli nežno setivši se one mile kuje kojoj je spasio nogu iako je veterinar insistirao da joj se odseče. Setio se svojih, dečačkih suza, preklinjanje veterinara da spasi  psa, kao i odgovora njegovog  da je to nemoguće i da samo Bog može da pomogne. Od tada je dečak bdio nad svojim psom, moleći se stavljajući svoje malene ruke na njeno bolno, zavojem umotano mesto preloma. Taj trenutak je u njemu, tada malom dečaku, stvorio viziju budućeg zanimanja. “Hirurg, kako to moćno zvuči.” mislio je tada. “Spasavati život, to je nešto najplemenitije i najmoćnije što čovek može da uradi. Ali, toliko “ali”u životu. Čovek precenjuje sebe, umišlja da je Bog i dok sve ima smisla i lepote i dok se podrazumeva ta, njegova lična sreća, on se oseća superiornim nad svima, pa i nad Bogom. Brzo zaboravi koliko je njegova moć, zapravo nemoć bez vere . Da, samo je njegova plemenitost merilo svih stvari, Sve dok se nesebično daje drugima u onome u čemu je vredan i čemu je to njegovo davanje vredno, on je čovek i on ima svrhu u životu. Verujem da je tako… “

Skoro se ništa osim aparata za srce nije čulo. Svi su bili umorni. Namignu jednoj od sestara. “Biće to dobar seks”, pomisli, naslućujući njen stidljivi osmeh ispod maske. “Čaša viskija, tuš, udoban krevet, lagana muzika, mmmmmm…”, već je u mislima razvijao film kada je aparat počeo da pokazuje ravnu liniju. Čulo se jednolično pištanje. Srce je stalo.  Kao u bunilu je gledao ostale kolege. “Brzo, daj , dodaj, hajde!” Aparatom su pokušavali da ožive srce. Ništa. Još jednom, pa još jednom. Hajde, još jednom i tako…ne zna se koliko puta. Ništa. “Ne vredi, sad smo ga stvarno izgubili.” reče umorno jedan od hirurga. Počeli su da skidaju hirurške rukavice.

“Nije još sve gotovo!” reče Damir uzevši srce u ruke. Počeo je da ga masira. “Ritam je važan. O, Bože, čovek je važan, život je važan! Jedan, dva , tri, mora da oživi, osećam da će oživeti.” Oči njegovog psa gledale su ga odozgo. Podiže jednog momenta glavu i nasmeja mu se tamo gore. Znoj mu se slivao niz lice, osećao je grčeve u rukama, ali nije prestajao, čuo se po koji tužni komentar sestara i kolega i zvuk istih koji su se odbijali od njega. “Jedan, dva, tri. Božeeeeee!” Urlik u njemu.

“Doktore, ne vredi, petnaest minuta pokušavate!”šapnu tužno i zadivljeno  jedna od sestara.

“Vredi, Verice, vredi! Osećam da vredi!”reče on promuklo. Sve je više bilo dovikivanja i ubedjivanja da radi uzaludan posao. Damir je i dalje držao srce pacijenta u rukama masirajući ga  tako kao da ga mazi, pa sledećeg momenta kao da ga grubo steže, mumlajući nešto sebi u bradu. Prolazio je trideseti minut kada je srce samo poskočilo u njegovim rukama. Taj čudesni momenat niko prisutan u sali neće zaboraviti, Srce je oživelo u Damirovim rukama, zbog Damirove upornosti, volje, želje, vere. Niko nije bio isti posle tog iskustva. Posle svega Damir je osećao samo zahvalnost, jedan život je bio spasen, samo je to bilo važno.