Zatvor za dušu

Znao je da taj dan mora doći. Vojin je od svoje dvanaeste godine na ulici. Roditelji su ga ostavili pred vratima doma još kao bebu i kako je kasnije saznao, otišli da putuju svetom, što im je oduvek bio san. Njegov san još nisu stigli da odsanjaju, pa nisu ni mogli da se bave njime. Dva puta je bežao iz doma i na kraju su digli ruke od toga da ga vrate. Saga o uličnom životu mladog, a veoma inteligentnog deteta, priča je sama za sebe. Ono što će se kasnije destiti, daće ključni pečat čitavom njegovom životu.

Elem, sa nepune dvadeset i tri godine ušetao je laganim korakom, kao da ulazi u dvorac engleske kraljice, u kazneno popravni dom koji se nalazio svega nekoliko kilometara od njegovog rodnog grada. Grada koji mu je i dao i uzeo i previše i premalo i koji ga na kraju nije smatrao prihvatljivim članom zajednice. Često mu je na pameti bila ona „čime se budala diči, pametan se stidi“ i baš nikako mu nije polazilo za rukom da je sam sebi objasni. Ljudisu se oko njega stideli onoga što je on bio u stanju da uradi, a on se ponosio što je preživeo. Tu se nikada neće pomiriti narodna poslovica i stvarni svet. Ali on i niježeleo da ih miri. 

I kako je već pomenuto, ušetao je, doduše sa rukamana leđima vezanim lisicama, kao kakav gospodin koji ulazi u prostor koji treba da oceni da li zadovoljava ili ne zadovolja vanjegovevisoke standarde životnog prostora. Gledao je okolo i upijao svaku ciglu koja se tek tu i tamo pomaljala ispod slojeva i slojeva kreča i farbi, kao da su i one same imale želju da pobegnu sa tog mesta, ali su ih  svaki put prekrivali novim slojevima materijala da bi ih što je moguće duže zadržali u zidovima. Sprovođenje je bilo brzo i za manje od pola sata našao se pred vratima svoje nove odaje. Krevet na sprat i silueta nekada, vidi se, krupnog i visokog čoveka, na donjem krevetu. Zakoračio je, a vrata se zanjim zatvoriše i zvuk ključa koji je označio početak. Ili kraj.

- Dobar dan.

Ni sam nije bio naročito pričljiv, ali je očekivao makar psovku. Ni nju nije dobio. Popeo se na gornji kreveti, zatvorenih očiju, gledao u daleke predele koje je sebi obećao da će jednoga dana obići. Geni su valjda učinili svoje. Uvek je bio svuda, samo ne tamo gde mu je telo tražilo način da opstane.To ga je valjda i održalo u životu.

Narednih meseci se sporo, ali sigurno navikavao na zatvorski način života. Ništa mu posebno nije smetalo, bilo je i gorih dana. Uvek je imao šta da pojede, gde da prespava, čime da se pokrije. To je bilo više nego što je većinu puta, tamo napolju, imao. Jedna stvar mu je samo skretala pažnju žestoko, naime, njegov cimer, čovek od svojih pedesetak godina, nikako nije progovarao ni reči sa njim. U početku je mislio da ne može da govori, ali ga je par puta čuo u kantini kako bira između čaja i mleka. To drugi zatvorenici nisu radili. On je valjda, zbogdobrog vladanja, bio privilegovan. Probao je nekoliko u puta u ćeliji da počne neki razgovor sa njim, ali bi čovek ili odćutao ili samo kratko odgovarao sa da, ili ne. Bilo je nemoguće pričati na taj način. Kako ni sam nije bio neka pričalica, brzo bi odustajao. Samo mu nikako nije bilo jasno zašto. To nije bio slučaj samo sa njim. Ni sa kim on nije pričao, nije mu niko dolazio u posetu, čak bi i sa čuvarima razmenio tek par rečenica, konkretnih i preciznih, vezanih za neki zahtev ili molbu, sa njihove, ili sa njegove strane. Na kraju je odustao, valjda jednostavno nije voleo da priča.

Ceo mesec nije ni probao da komunicira sa svojim cimerom, kad mu je, sasvim slučajno, jednog sunčanog popodneva u dvorištu, prišao jedan stari zatvorenik i isto tako slučajno počeo da priča o njegovom cimeru.

-Ti si sa Stojanom u ćeliji? On i nije zatvorenik, znaš li? Tu je zato štotako hoće. Pustili su ga pre par godina kada je odslužio svoju kaznu, ali nije otišao dalje od velike zatvorske kapije. Vratio se i ostao ovde. Neko su vreme angažovali razne psihijatre i psihologe da protumače njegovo ponašanje i da ga nagovore da ide, ali im nije pošlo za rukom. Čak je par meseci proveo i u duševnoj bolnici, ali su ga opet vratili ovde. Nemam pojma zašto.Valjda se sažalili. Čuo sam da je sam načelnik zatvora zahtevao da ostane, dok god želi. Mesecima ste zajedno, drugi su za mnogo kraće vreme tražili da budu premešteni, govorilisu da ne mogu da podnesu da dele ćeliju sa živim mrtvacem. Sa tobom je verovatno pričao o nečemu, zar ne?

-Ne, nije. Dok nisi počeo da pričaš o njemu, malopre, čak mu ni ime nisam znao.

-Pa kako ti podnosiš tu tišinu?

-Žmurim. Tamo nikada nije tišina. Čak me nekada galama prolazećeg karnevala natera da otvorim oči. Bude tu previše buke. Više mi prijaju vetrovi koji se prepiru na vrhovima planina, ili talasi koji, ljuti na obale, viču na mesec da beži i da se sakrije, pa da se i oni povuku u svoje dubine. Valjda i on u svojoj tišini svoju buku ima, pa je ne želi i ovde, sa nama.

-Vi imate istu dijagnozu, majke mi. Sretno ti bilo, u svakom slučaju.

Sačekao je Vojin da se glasnik izgubi u gomili i korakom čoveka po raspaljenom žaru, odjuri da pronađe svog cimera. Nije to bilo teško, kao i uvek, sedeo je na zidu u uglu dvorišta i gledao u beton. Nije imao vremena, a ni želje da smišlja način kako da počne razgovor sa njim, počeo je dok je još par koraka bio udaljen od njega.

- Pa ti si slobodan! - govorio je u jednom dahu.

-Zašto, zašto ne ides?Znaš li čega sve ima na ovom svetu, znaš li koliko ulica i betonskih zidova svih mogućih oblika i materijala ima samo u ovom gradu? Znaš li šta bih ja dao da mogu da odem svuda, baš svuda? Išao bih dok se ne umorim, a onda bih se odmorio i opetišao i išao... Da vidim sva neba i sve zvezde, svamora, i sve planine.Svedok ne vidim, ne bih se smirio. A tekljudi. Kakvih sve ljudi ima na ovom svetu. Voleo bih sve da ih upoznam, sve do jednog. Ali ne mogu, ovde sam zatvoren, pa sanjam, zamišljam ih. Igram sa njima i kockam se, i gubim, i dobijam. I plivam morima, i penjem se na najviš evrhove, i pričam sa pticama. I jednog ću dana i stvarno da ih sretnem, znam da hoću, moram, zbog toga živim. A ti? Sve to možeš, a ti si ovde. Sve što te okružuje su ovi stari zidovi, to je jedino što ti oko može videti ovde. Zašto? Aman, zašto?

Dobio je samo jednu jedinu rečenicu i zbog nje je žive osvaki dan, do kraja svog života. I nikada se više nije vratio, ni u ove, ni u jedne druge zidove. Zbog te rečenice je svu svoju prošlost prodao za svu svoju budućnost. I bio ponosan na taj pazar. Starac, opčinjen veličinom dečakove duše, koja je prevazilazilagala ksiju u kojoj su postojali, sa pomalo ljubomornim, a u isto vreme i duboko srećnim osmehom, što takve duše uopšte postoje, pogledaoga je pravo u vrata te iste duše, u oba oka istovremeno i rekao:

-Tvoj su zatvor ovi zidovi, oni se lako daju preći, moj je zatvor moje telo, njega nikada neću srušiti.