Zbogom stara kujo

Magla se tog jutra spustila do same zemlje, i više sam nazirao put nego što sam mogao da vidim kuda idem. Prolazio sam pored gomile drva koja su bila na brzinu složena i samo što se nisu preturila. Požurio sam da što pre prođem, ne primećujući staru kuju koja je Bog te pita zbog čega jutros bila odvezana i na ulici.

Ja sam gledao u drva, a ona mi je bila iza leđa, i nisam je primetio dok nisam osetio bol u listu... Strah je u trenutku nadvladao bol, jer to i nije bio onaj pravi ugriz, koji kida meso, ujela me je lenjo, ovlaš, tek tako. Kao da joj je to bio zadatak koji je morala da otalja ovoga jutra. Bez povoda, bez lajanja, upozorenja. Bez zalaganja, sa par preostalih zuba. Skočio sam uspaničeno, i pre nego što sam ponovo dotakao zemlju šutnuo sam je iz sve snage volejčinom preko njuške i oboje uhvatismo tutanj.

Kuja je cvilela, ja sam režao. Uplašen, neprijateljski raspoložen, sa iskeženim zubima. Ona je pokušavala to isto, ali nije joj baš najbolje išlo. Gledali smo se pravo u oči dok smo uzmicali, korak po korak, svako na svoju stranu.

Nije me previše bolelo, jedva da sam i osećao. Ipak, kada sam bio na pristojnoj udaljenosti, i od nje i od drva zavrnuo sam nogavicu i pogledao. Očekivao sam bar trag krvi, ali ničega nije bilo. U neverici zavrnuo sam nogavicu do kolena i tada sam ugledao, tri nepravilna otiska, jedva vidljiva.

Zar ima samo tri zuba? Zar je toliko stara? Zar su je pustili iz dvorišta samo zato da negde odluta i skonča daleko od njihovih pogleda? Samo tri zuba, i možda su joj i ta tri sada ispala? Jako sam je udario. Prejako, i više nisam strahovao za sebe već za nju, ne samo što sam je onako svirepo šutnuo, nego što je još uvek bila blizu gomile drva koja se nakrenula još više. Zamahnuo sam prema njoj da je uplašim i da se skloni. Ništa. Sagnuo sam se kao da hvatam kamen i opet zamahnuo. Sklonila se.

Trenutak kasnije gomila se srušila i drva su poletela na sve strane. Između mene i nje, oboje smo bili bezbedni. Kada se sve smirilo i utišalo, pogledao sam prema njoj, a ona je izgledala kao da jedva stoji na nogama. Nije je udarilo drvo, samo se uplašila. Pošao sam prema njoj, da se uverim da je dobro, da je pomilujem, da prekinemo neprijateljstvo.

Sada je ona režala. Sakupila je svu svoju snagu i pokazala ona tri kriva zuba. Odustao sam. To je u redu, to je sasvim u redu. Ona treba da reži, a ja treba da odem. Zbogom stara kujo.

Zoran Plećević