Zdravlje ili razum?

Upalila je auto, stavila sunčane naočare i ubacila u brzinu. Put je bio prav i kao večnost dug. Nije joj bila potrebna preterana koncentracija, pa je razmišljala o mirisu vazduha. Hladan, ali ne i oštar, mirisao je na planinu u proleće pre nego će početi rađanje flore. Uživala je u činjenici da joj taj mirisni vazduh obuzima čitavo telo i da je ćeliju po ćeliju puni mislima o slobodnoj i nesputanoj prirodi. Tako je i sama želela da se oseća. Tako se u ovom trenutku i osećala.

Nije znala kuda ide. To je bilo najmanje važno. Nije imala odredište, ali jeste imala cilj. Njen cilj bio je taj osećaj. Saznanje duboko ukorenjeno u svakoj pori, da može da pokida konce i lance kojima su je pokretali stvoritelji na pozornici života. Sama činjenica da nije vezana već je bila sasvim dovoljna da počne da miriše vazduh. Možda bi se čak i vratila tamo gde je jednom vezana rođena i možda bi i ostala malo duže, samo što bi to ovoga puta bilo dobrovoljno. U takvim okolnostima verovala je da bi njen pogled na to mesto bio potpuno drugačiji. Možda bi se čak setila i da pomiriše vazduh u tom mestu. Bila je tamo čitav svoj život a ovog trenutka se nije mogla setiti ni boje na prozorima prvih komšija, ni izgleda izloga lokalne prodavnice, ni imena, ni lica. Činilo joj se da je još u prošlom životu tamo boravila. Bilo bi lepo vratiti se jednom tamo i setiti se svega.

Udahnula je duboko i skrenula sa glavnog puta videvši pumpu. Uz blagi nezainteresovani osmeh, dobacila je devojci koja je izašla iz prodavnice, „Napuni do kraja“ i prepotentnim korakom otišla iza do toaleta. Iznad umivaonika je još nekako stajalo izgrebano ogledalo, ali iako je ono bilo staro, devojka u njemu je bila sam izvor života. Nasmejala se svojoj reakciji kada je dobacila onoj devojci tako sa visine i načinu na koji je hodala dok je odlazila iza pumpe da se umije i osveži, činilo se da je još mogla da izmami zavist kod drugih žena kada je to želela. Nasmejala se pre svega što u suštini ona nije verovala u ženski rivalitet i uvek je bila žestok zagovornik teorije o najboljim drugaricama. Otkud sad ovo? Zanemarila je ovo pitanje i pokušavajući da ispravi stav od malopre, ljubazno se zahvalila za natočen benzin i još jednom vraćajući sunčane naočare na lice, nagazila papučicu gasa kao da je nešto nekome skrivila.

Ljubičasto nebo na horizontu i jaka zvonjava u glavi u istom trenutku, pomuti joj razum. Već sledećeg trenutka su se sve boje ugasile do crne i ona bolno otvori oči.

- Mila, evo me, gde juriš toliko, šta je toliko hitno da me u devet sati izvučeš iz kreveta da pijemo kafu?

- Ja moram kod lekara, samo da nađem nekog dobrog. Ovo se ne zaustavlja.

- Šta se ne zaustavlja, plašiš me, o čemu se radi?

- Noćne more! Nema noći da ne sanjam isti san. Bežim negde sama, vozim auto i nemam pojma gde idem. A znaš li šta je najstrašnije, potpuno sam sama. Nikoga nema. Ni Marka, ni dece, ni tebe. Ustvari ima još strašnije. Ja se tako dobro osećam. Nezamislivo dobro. Nešto nije u redu, osećam to. Šta je to sa mnom?

- Čula sam od nekih žena da su tako poludele i završile na klinici. Potpuno su zaboravile da su voljene žene i majke. Čak su i decu napustile. Užas. Nisam verovala da i tebi može tako nešto da se desi. Mila, ej, ti si oličenje savršenog života, oduvek sam ti zavidela na svemu što imaš. Molim te, odmah kod lekara, ako još može da te spasi od takvih strašnih misli. Pa kako to tebi da se desi? Setila sam se, ima moja majka jednu drugaricu, njen muž je psihijatar, zovem je odmah da zakažemo. Idem sa tobom ako hoćeš, samo nema čekanja.

- Znam, vidim i ja. Pa ja sam stvarno bolesna.

Plač uplašene žene razli se prostorijom. Nada osta zabezeknuta iznad njene glave. Nada u izlečenje. Da li da je napusti? Ili da je zagrli? Kako će joj najbolje učiniti uslugu?